Nijedno znanje nije toliko značajno kao znati slušati sopstveno telo kako bismo ozdravili ili ostali zdravi. Mi živimo u iluziji da nešto sa strane može da nas izleči, to možemo jedino mi sami - smatra Viktorija Butenko, Ruskinja koja decenijama živi u Americi i gostujući je profesor na Univerzitetu Južni Oregon, autorka knjiga Zeleno za život, Presna porodica i 12 koraka ka presnoj hrani.
Prihvatanje ishrane u potpunosti zasnovane na „živoj“, neobrađenoj hrani, kaže, mnogo je kompleksnije od jednostavnog gašenja šporeta. To je radikalna promena načina na koji jedemo i koja utiče na sve aspekte našeg života. Viktorija putuje širom sveta i priča svoju inspirativnu priču, drži predavanja o ishrani svežom, presnom hranom, o odnosu čoveka i prirode, o vrednostima podrške drugima, važnosti života u harmoniji sa ljudima koji ne dele isto mišljenje.
Godine 1994. Butenkovi su, kako kaže Viktorija, bili veoma blizu smrti. U porodici je bilo mnogobrojnih zdravstvenih problema: njen suprug je patio od bolesti štitne žlezde i teškog artritisa, kćerka od astme, a sin od dijabetesa tipa 1. Sama Viktorija imala je prekomernu telesnu težinu i srčanu aritmiju. Patili su i od alergija i hroničnog umora. Tada su počeli da proučavaju uticaj hrane na ljudsko zdravlje.
Viktorija Butenko upustila se u oprobavanje raznih načina lečenja. Nakon niza neuspelih pokušaja odlučila se za radikalnu promenu načina ishrane i prelazak isključivo na sirovu hranu. Taj pristup brzo je urodio plodom - već nakon nekoliko nedelja Butenkovi su se mnogo bolje osećali, a tegobe koje su ih mučile postale su neuporedivo manje.
Riznica zdravlja
U prvih godinu dana od prelaska na sirovu hranu, Viktorija je izgubila 50 kilograma, a njena aritmija je nestala. Vremenom, tegobe njenog supruga sa štitnom žlezdom su prestale, sin je smanjio doze insulina i nije pokazivao simptome dijabetesa. Njena ćerka više nije imala napade astme.
Ipak, nakon sedam godina konzumiranja sirove hrane, Butenkovi su počeli da osećaju određene probleme. Njihovo zdravstveno stanje prestalo je da se poboljšava, čak je počelo i da se pogoršava. Počeli su da se „osećaju kao da su stigli do tačke na kojoj je proces ozdravljenja stao i pomalo krenuo unazad“.
Viktorija je nakon jela patila od težine u želucu, vid joj je oslabio i ponovo je počela da se goji. Njen suprug je primetno osedeo. To nisu bili veliki problemi, ali su pokazivali da nešto nije u redu. Zbog toga je odlučila da se pozabavi zagonetkom tih nuspojava.
Proučavajući prehrambene navike šimpanzi - životinja sa kojima delimo 99,4 odsto gena, otkrila je da se njihov jelovnik ponajviše sastoji od voća i zeleniša.
Upitala se da li bi ljudi bili zdraviji kada bi se takođe tako hranili. Bio je to pun pogodak. Sve tegobe porodice Butenko nestale su posle prelaska na zelenu hranu - ne na korenasto povrće, nego na lisnato, uključujući i mlade listove biljaka i listove lekovitog bilja.
- Sveže zeleno lisnato povrće sadrži sve hranljive sastojke potrebne čoveku. Osim što takva hrana nije uništena preradom i konzervisanjem, u njoj se kriju važni sastojci poput hlorofila, biljnih vlakana, enzima, aminokiselina, belančevina, vitamina i minerala. Na primer, hlorofil je sam po sebi posebno koristan kod svih oblika hroničnih bolesti, kao i za jačanje imuniteta i detoksikaciju - ističe Viktorija.
Da bi se što bolje iskoristio treba pre svega uzeti sveže zelene listove spanaća, blitve, kelja, koprive, radiča, matovilca, mladog ječma, pšenice, nego se poslužiti nekim od dodataka ishrani koji su prisutne na tržištu.
Sledeći problem sa kojim se Viktorija Butenko suočila bio je kako pojesti i svariti dovoljnu količinu zelene hrane, i kako iz nje osloboditi vitamin B12 koji je zarobljen u ćelijama.
- Da bismo u tome uspeli, hranu bi trebalo temeljno sažvakati, što je dugotrajan i ne naročito ukusan proces, zbog čega nas takva hrana i ne privlači - kaže.
Da bi taj problem rešila, odlučila je da se posluži blenderom. Tako su nastali njeni danas već širom sveta čuveni zeleni kašasti sokovi od povrća - takozvani „smoothies“.
Zeleni „smoothy“
Zeleniš je najhranljivija čvrsta hrana koja postoji na planeti. Puna je vitamina, minerala, antioksidanasa, proteina i fitonutrijenata. Najbolji način da se konzumira jeste u obliku gustih sokova - popularnih „smoothies“-a, smatra Viktorija.
U njima ukus svežeg voća dominira nad ukusom zelenog povrća, a pošto ne sadrže nikakve masnoće, apsorpcija hranljivih materija dovedena je do maksimuma.
- Čak i samo jedna čaša zelenog soka dnevno, uz normalnu ishranu, dramatično poboljšava zdravlje. Najbolje je što svako od nas u ovom trenutku već u svojoj kuhinji ima sastojke za jedan dobar „smoothy“ - ističe Viktorija.
Budući da zahteva malo vremena za pripremu, zeleni kašasti sok predstavlja najlakši način da se u ishranu ponovo uključi dugo zanemareno voće, povrće i zeleniš. U svojoj knjizi Revolucija zelenih kašastih sokova, sa više od 200 recepata, Viktorija nudi jednostavnost, dovoljnu raznolikost da nepce održava zadovoljnim, a telu pruži sirove sastojke sa neophodnim hranljivim materijama.
Svakodnevno konzumiranje zelenih kašastih sokova pomaže pokretanju prirodnih telesnih mehanizama ozdravljenja, pre svega putem čišćenja organizma od nagomilanog holesterola i toksina. Prema iskustvima Viktorije Butenko, i brojnim svedočanstvima sledbenika njene metode, u roku od mesec dana pijenja zelenog kašastog soka ujutro natašte, psihofizičko zdravlje drastično se popravlja.
Osim što su zasitni i vrlo ukusni, zeleni kašasti sokovi od voća i povrća regulišu nivo šećera u krvi, ubrzavaju metabolizam, povećavaju energiju i koncentraciju, otklanjaju hroničan umor, tromost i nesanicu. Uz to, doprinose i lepoti, smanjuju telesnu težinu, poboljšavaju izgled kože, kose i noktiju i uklanjanju celulit.
Za njihovu pripremu potrebni su vam samo blender, šaka zelenog lisnatog povrća i voće po izboru.
- Dok sam pila svoj prvi zeleni kašasti sok, sinula mi je ideja da bi i moja deca na taj način mogla da uživaju u konzumiranju zeleniša. I moji prijatelji, komšije, saradnici, učenici i, o bože, čitav svet! U tom trenutku počela sam da igram po svojoj radnoj sobi, a zatim i na ulici. Pripremila sam još kašastih zelenih sokova, uzela gomilu papirnih čaša i izašla iz kuće. Ponudila sam zelene kašaste sokove komšijama i prolaznicima. Želela sam da vidim hoće li se i njima svideti novi ukus. I svideo im se. Nisam mogla da prestanem da se smejem i vičem od uzbuđenja. Otkrila sam da su zeleni kašasti sokovi savršeno rešenje za ljude poput mene, a takvih je na milione - zaključuje Viktorija.
