ljuta paprika

LjUTA PAPRIKA - ČAROBNA NAMIRNICA

Ne postoje čarobne namirnice ili čudotvorne tablete koje će otopiti kilograme nakupljene prekomjernim unosom hrane i pogrešnim stilom života. Međutim, mudrim odabirom namirnica i usvajanjem adekvatnih prehrambenih navika za cijeli život moguće je postupno istopiti suvišne kilograme. Postoje namirnice koje uvjetuju stimulaciju metabolizma (izmjene tvari), a i one namirnice koje mogu brže i učinkovitije stvoriti u organizmu osjećaj sitosti i takve treba uvrstiti u prehranu ako se želi izgubiti koji kilogram ili općenito “očistiti” organizam.

Za vitku liniju dnevno je potrebno konzumirati 3 veća i 2 manja obroka, koji se ne preskaču, a usklađeni su sa dnevnim aktivnostima i konzumiraju se u zadano vrijeme. Optimalno vrijeme između obroka iznosi 3-4 sata, tako da su svi dnevni obroci ravnomjerno raspoređeni u toku dana. Zajutrak je najvažniji obrok nakon noćnog posta, on je ključni čimbenik u kontroli tjelesne mase.

Dnevni unos tekućine treba biti 2 litre, a potrebno se kretati barem pola sata dnevno. Tjelesna aktivnost ne uključuje samo naporne treninge ili tjelovježbu, ona uključuje i svakodnevne šetnje, vožnje biciklom, rolanje, aerobic, jogu i laganu tjelovježbu.

Također, novija istraživanja govore u prilog konzumaciji ljute hrane, posebice crvene i ljute paprike, budući da potpomaže potrošnju energije i potiskuje osjećaj gladi.

Kapsaicin, moćna molekula iz paprike

Količina eteričnih ulja u sjemenu paprike ovisi o količini prisutnog alkaloida kapsaicina. Kapsaicin je specifična tvar i sastavni dio eteričnih ulja roda Capsicum kojemu pripada paprika, a daje ljutinu plodovima. Prema količini kapsaicina, koja je obrnuto proporcionalna veličini ploda, provedena je klasifikacija na slatke i ljute sorte paprike.

Kapsaicin ima ljekovito djelovanje jer djeluje antiseptički, a u probavnom sustavu spriječava razvoj bakterija truljenja i poboljšava probavu hrane draženjem sluzokože crijeva. Ima i protuupalno djelovanje te se posebna pažnja polaže u djelovanje kapsaicina na olakšavanje boli izazvane artritisom. Štoviše, provode se brojna istraživanja koja nastoje rasvijetliti vezu konzumacije ljute hrane s aktivacijom tjelesnih mehanizama za bol. Također, neka preliminarna istraživanja pokazala su da kapsaicin utječe na smanjenje masnog tkiva.

Ljuta paprika smanjuje osjećaj gladi

Novo istraživanje američkih znanstvenika otkrilo je kako konzumacija začinske crvene ljute paprike pomaže u kontroli apetita i povećava potrošnju kalorija nakon obroka.

U istraživanju, objavljenom u časopisu Physiology & Behavior, ispitivan je učinak jednog grama sušene i mljevene paprike što je otprilike količina od pola čajne žličice. Rezultati su pokazali kako unos ljute paprike povećava tjelesnu temperaturu i time energetsku potrošnju.

Dodatno, otkriveno je i kako konzumacija crvene paprike utječe na smanjenje osjećaja gladi i želje za izrazito masnom, slanom i slatkom hranom, ali samo kod osoba koji nemaju naviku konzumirati crvenu papriku. Kod osoba koje redovito konzumiraju ljutu crvenu papriku, ona ne ostvaruje jednak učinak.

Znanstvenici daju prednost unosu crvene paprike kao začina jelima u odnosu na unos ekstrakta paprike u obliku dodatka prehrani. Smatraju kako je za djelovanje paprike, kao pomoćnog sredstva za mršavljenje, zaslužan i osjećaj žarenja u ustima. Osjet okusa u našem organizmu djeluje na dva načina. Okusom možemo zaključiti je li određena hrana prihvatljiva za konzumaciju ili nije, ali okus hrane također može utjecati na probavu. Određeni okusi mogu ubrzati ili usporiti probavu hrane i utjecati na učinkovitost apsorpcije hranjivih tvari.

Znanstvenici smatraju kako ovo otkriće predstavlja djelić slagalice kojom bi se riješio sve veći problem debljine u svijetu.

Začini i ljuta hrana

I ranijih su godina provođena istraživanja slične tematike, pa je tako tim japanskih znanstvenika proveo istraživanje o utjecaju unosa crvene paprike na ukupan unos masti. Došli su do interesantne spoznaje da crvena paprika, ukoliko se uključi u jelovnik, može «kočiti» unos masti. Vjerojatno do ove pojave dolazi zbog upečatljivog okusa koji nosi crvena paprika te na taj način smanjuje potrebu za masti, a poznato je da upravo mast daje onaj jedinstveni puni okus jelima.

Začinjena hrana povećava potrošnju energije za probavu hrane i apsorpciju nutrijenata. Iako je ovo povećanje vrlo skromno, uključivanje ljutih papričica i feferona u prehranu možda će pridonijeti mršavljenju.

vježbe

Vježbe za one koji cijeli dan provedu za stolom

Znamo da je cjelodnevno sjedenje za stolom loše po naše zdravlje. Ali, vrijeme ne dozvoljava da se svakodnevno odlazi na fitness i u teretanu. Zbog toga vam pokazujemo 6 vježbi za istezanje koje opuštaju mišiće ukočene od sjedenja. Za njih vam nisu potrebni dodatni sati niti bilo koji oblik opreme.

1. Vrat i ramena
Savijana zbog tipkovnice cijeli dan napreže vratnu kralježnicu i koči ramena. U pauzi, dohvatite ruke iza leđa i povežite prste, tako da se dlanovi dodiruju. Podignite ruke da osjetite istezanje u prsima i ramenima s prednje strane. Spustite bradu da izbjegnete pucketanje u vratu. To isto možete raditi i dok sjedite za stolom. Svoju vježbu podijelite sa ostalima u uredu.

2. Fleksor kuka i bočnoslabinski mišić
Ove grupe mišića su u velikoj opasnosti stezanja nakon dugo vremena provedenog za stolom. Slijedi jutarnja vježba i vježba koju možete izvoditi nakon posla. Kleknite na pod (vrh potkoljenice i stopala stavite kao bazu, a torzo ravno.) Podignite lijevu nogu i lijevo stopalo stavite na pod, držeći koljeno direktno iznad članka. Oba kuka držite horizontalno dok pomjerate torzo prema zidu ispred vas, klizeći koljenom prema naprijed. Osjetit ćete istezanje u listovima i Ahilovoj tetivi. Ruke stavite na lijevo bedro kao potporu. Ostanite tako 30 sekundi, zatim promijenite strane. Isto to ponovite.

3. Trbušni mišići
Stavite ruke iznad vas i lagano se nagnite prema nazad, da su prsa i grlo okrenuti prema gore. Ako imate problem sa ravnotežom, gledajte u pod ili ispred vas. Ponovite to i na drugu stranu.

4. Obliques mišići strane
Od originalnog istezanje fleksora kuka (spuštanje u čučanj sa lijevog nogom ispruženom naprijed, desnim koljenom i cjevanicom na podu) lijevu ruku povucite na stranu i dodirnite prstima pod ili nešto što stavite kao potporu (red knjiga, npr.). Savijte desnu ruku preko glave da prstima dodirnete lijevu stranu tijela. Tako ostanite 20 sekundi. Dišite. Probajte ako možete da se još više istegnete, onda se ispravite. Zamijenite noge I ponovite sa druge strane.

5. Donji dio leđa I lateralni mišići
Predugo sjedenje savija kralježnicu na svim krivim mjestima. Mišići koji okružuju lumbalnu kralježnicu postaju slabi, a mišići lože olabave. Lezite na stomak na podu. Teška verzija: podignite noge s poda. Lagana verzija: zadržite noge na podu. Savijte laktove i spojite prste iza lakta (palčeve naslonite na vrat, upirući prema dolje). Podignite bradu, gledajte naprijed. Udišite podižući torso što više s poda, koliko možete, ali dosta nježno, stezanjem mišića duž kralježnice. Spustite torso izdisajem. Ponovite to 10-15 puta.

Sad savijte koljena I sjedite na pete (gornji dio stopala dodiruje pod). Torso savijte preko bedara, a čelo stavite na pod ili jastuk. Ruke ispružite ispred i uvucite lopatice niz leđa. Stražnjicu držite na petama kako se podižete i ruke pomjerate u lijevu stranu, zatim u desno, da istegnete lateralne mišiće.

6. Cijela leđa/kralježnica i lože
Oslobodite kralježnicu od stresa od cjelodnevnog sjedenja. Lezite na leđa, stopalima na podu, savijenih koljena. Oba koljena povucite prema prsima, i nježno protresite. Zatim ispružite lijevu nogu na pod dok vam je desno koljeno i dalje na prsima. Uzmite dah i držite tako dok vam se lože istežu. Onda, desno rame stavite na pod, a desno koljeno vucite do sredine tijela, prema podu sa lijevo rukom. Nije problem ako vam koljeno ne dodirne pod. Ako osjetite bol, zaustavite se. Nakon 30 sekundi, koljeno povucite prema centru. Zamijenite noge i ponovite to isto na drugoj strani.

strah

Bojite li se života?

Strah je glavni i odgovorni krivac zašto naši životi nisu onakvi kakvi bi željeli da budu. Svi mi odrastamo u kultu straha i od malena nas uče da se bojimo.

Bojimo se biti drugačiji, bojimo se što drugi misle o nama, bojimo se za egzistenciju, bojimo se da li smo dovoljno sposobni, bojimo se samoće, bojimo se… Stalno se nečega bojimo.

Nekako sam u zadnje vrijeme sklona mišljenju da je glavni problem današnjeg modernog čovjeka upravo stah. Iracionalan, imaginaran strah za kojeg nemamo nikakve osnove nego ga naučimo kroz život. Naravno što smo stariji bojimo se sve više i više.  U pozadini mnogih stanja, emocija, životnih situacija upravo je strah. Anksioznost je prikriveni strah, ostanak u lošem brku je prikriveni strah, nemoć je prikriveni strah… Razmislite o nekom svom problemu i kada ga analizirate vidjeti ćete da je u osnovi strah!

Strah blokira energiju, oduzima nam snagu i paralizira nas u djelovanju. Dolazi iz različitih unutarnjih programa, a najčešći je da mislimo da ne vrijedimo dovoljno i da ne zaslužujemo biti u miru.

Strah je skup negativnih emocija kojeg se vrlo teško riješiti jer on zapravo ne postoji, postoji samo u našoj glavi. I naravno u našem tijelu jer osjetimo ga i fizički, zar ne?

Korištenjem tapkanja (EFT) uz tapkanje prstima na izlazne meridijane iz tijela i izgovaranjem afirmacija mi i na fizičkom i na mentalnom nivou otpuštamo te blokade iz tijela i mijenjamo naše podsvjesne obrasce i programe koji nas potiču na strah.

Ja sam godinama imala iracionalan strah (složit ćete se sa mnom da nijedan strah nije racionalan) od toga što donosi sutra. Bojala sam se kako ću platiti režije mjesec unaprijed, bojala sam se u veljači kako ću položiti ispite u lipnju, bojala sam se sudara još prije nego što sam sjela u auto iako nikada nisam doživjela sudar… Sve ono što se u životu dešava meni je bilo potencijalna prijetnja i umjesto da sam uživala ja sam u svakoj situaciji  nalazila razloge za strah, zabrinutost, anksioznost. I vrtila sam se u tom krugu negativnosti iz dana u dan, opet i opet…

Kada sam krenula tapkati na mojim vlastitim strahovima, malo po malo uvidjela sam programe iz djetinjstva po kojima sam funkcionirala i koji su postali nesvjestan dio mene. I uspješno sam ih riješila sve. Nakon rada na sebi primjenom tapkanja (EFT) ja sam uspješno zamijenila taj strah i negativna uvjerenja novim podržavajućim vjerovanjima i taj strah je moja prošlost. Sada živim bezbrižno i uživam u novim iskustvima i svemu onom što mi život donosi, a ako se i pojavi kakva sumnja znam kako je otapkati iz svoga života.

Danijela Medaković (Inkubator sreće)

zašto smo gladni?

Dragi Prijatelji,

Zamislimo da smo gladni, da se najedemo ogromne salate ili gomilu voca i napunimo stomak hranom a krv hranljivim materijama i vise ne osecamo glad. Ukoliko se minut posle toga na stolu pojavi toplo jelo koje inace obozavamo, odjednom cemo osetiti veliku glad i jescemo opet. Ko je tu gladan? Mi svakako nismo jer smo se upravo najeli voca i povrca i zasitili se.
Kada se hranimo kuvanom hranom, a posebno industrijskom "hranom" i mesom, u nasem telu imamo parazite u ogromnim kolicinama. Oni zive u crevima, organima, mozgu, srcu, svuda. Kao i sve zivotinje, i paraziti imaju grupnu svest. Kao sto ptice u jatu znaju gde da se krecu jer sve imaju jedan zajednicki um, kao sto krda znaju, kao sto mravi znaju..tako i paraziti imaju grupnu svest. Kada je telo prepuno parazita, oni preuzimaju svest zivotinje ili coveka i mi vise ne vidimo ljudsko bice u tom coveku. Covek je Dusa, ne telo, ne licnost. Covek moze biti samo nasmejan, pun ljubavi, dobrote, milosti. Sve ostalo sto vidimo ne potice od Duse i nije covek vec nesto drugo sto je korumpiralo to telo. Glad u gore pomenutom slucaju osecaju paraziti ne mi.
Osim parazita, postoje i razna druga bica, Gnostici su ih zvali Arkoni, to su pandani demonima, sejtanima u nekim kulturama, bica koja su takodje paraziti jer se hrane energijom koju covek proizvodi. Kada smo na nisko-frekventnom nivou, odnosno kada se hranimo delovima tela mrtvih zivotinja ili njihovim ekskretima, ili pak industrijskim "hranom" mi spustamo nasu telesnu frekvencu i stvaramo pogodnu sredinu za Arkone da se nasele. Oni takodje kao i paraziti preuzimaju nasu svest pa nasa Dusa mora da se prikrije i cuti dok su oni za kormilom naseg tela. Protiv njih je najbolji lek ishrana sirovim vocem i povrcem kao sto je naglasavao Sveti Vasilije Ostroski, i podizanje telesne vibracije osmehom i dobrim delima. Kada osecamo ljubav, sto zajedno sa miloscu kreira najvisu frekvencu, oni se razbeze od nas.
Takodje, razlog psihickih poremecaja moze biti i prekid u energetskim kanalima kada nema dobre koordinacije fizickog tela sa ostalim telima. Fizicko telo je samo kondenzovano duhovno telo.
Sta treba raditi? Potrebno je najpre prestati sa losim navikama, izbaciti sve zivotinjske i industrijske produkte, preci na sirovu hranu koliko je moguce vise, ocistiti jetru i creva gde ima najvise parazita. Paraziti se inace hrane samo toksicnom hranom. Sto vise se izlagati Suncu i cistom vazduhu koji nas takodje ciste i hrane. Izbegavati ljude od kojih nam se steze stomak i iznerviramo se kad smo u njihovom drustvu. Ugasiti televizor. Ne pusiti i ne piti alkohol. Sve prostorije redovno cistiti dimom od tamjana koji je odlican cistac od etericnih parazita. Ne slusati toksicnu muziku.
Sve to nije lako izvesti kada je covek na muci ali svako od nas ima nekog rodjaka ili prijatelja koji moze da pomogne i pruzi podrsku. Potrebno je da se ne kupuje toksicna hrana, da je nema u kuci pa nece biti ni iskusenja, da se posvetimo toj osobi par meseci dok joj sve te zdrave novine ne predju u naviku, posle moze i sama. Posle 2-3 nedelje, telo se cisti od starih navika i lakse preuzima nove.

Dr Sladjana Velkov

emocije i hrana

Emocije (u) na tanjiru

„Reci mi šta jedeš i rećiću ti ko si.”
A.B. Savarin

Bez hrane ne bi bilo ni života. Zbog toga o njoj stalno razmišljamo, pišemo i čitamo, a ova tema nije ostala zanemarena ni od strane najvećih umova čovečanstva kao što su Gandi, Ajnštajn, Volter, Džordž Orvel. Međutim, hrana ponekada prestaje da služi svojoj primarnoj svrsi i postaje “hrana za utehu” i “zatrpavanje” svakodnevnih problema.

Hrana ponekada prestaje da služi svojoj primarnoj svrsi i postaje “hrana za utehu” i “zatrpavanje” svakodnevnih problema.

Emocionalna glad

Šta je emocionalna glad? Verovatno vam se desilo da vam neko kaže kako se bolje oseća ukoliko ga nakon napornog dana punog problema na stolu sačeka omiljena hrana. Emocionalna glad se smatra jednom od maladaptivnih strategija koje se koriste kako bi se osoba unošenjem hrane izborila sa negativnim emocijama i pokušala da smanji ili otkloni emocionalni stres. U psihologiji ova pojava se definiše kao “povećanje unosa hrane kao odgovor na negativne emocije”. Na žalost olakšanje koje hrana može doneti je kratkog daha. Kod pojedinaca koji su skloni tome da jedu “na nervnoj bazi” postoji veći rizik od razvijanja poremećaja ishrane. Nakon emocionalnog prejedanja može se javiti osećaj krivice, pogotovu ukoliko osoba ima problema sa viškom kilograma, što može dovesti do produbljivanja emocionalnog stresa. Neki teroetičari ovu pojavu objašnjavaju i potrebom ljudi da skrenu pažnju sa negativnog stimulusa i da ga zamene pozitivnim, a šta je bolje od dobre “klope”? Emocionalno prejedanje nije ograničeno na osobe koje već imaju neki poremećaj ishrane ili teškoću sa kilogramima. Često se dešava da osoba koja pazi šta jede “časti” sebe nezdravim obrokom kao vrstom utehe nakon nekog negativnog događaja.

Koja je razlika između emocionalne i fiziološke gladi?

Zadovoljstvo koje pruža hrana nakon stresa i negativnih emocija je kratkotrajno. Ukoliko ste skloni da jedete kada ste nervozni ili pod stresom, najbolji način da prestanete je da, za početak, naučite da prepoznate razliku između fiziološke i emocionalne gladi:

1. Fiziološka glad se pojavljuje polako vremenom, dok se glad izazvana emocijama pojavljuje iznenada.

2. Kada jedete da bi zadovoljili fizilošku glad spremni ste na različite opcije. Kod emocionalne gladi uvek se teži određenoj vrsti hrane, uglavnom visokokaloričnoj kao što je pica, testo ili nešto slatko, što treba da popuni prazninu u stomaku koja nije posledica fiziološke gladi.

3. Emocionalna glad se mora odmah zadovoljiti, dok se fiziološka može malo i odložiti.

4. Kod gladi sa jelom prestajemo nakon što zadovoljimo potrebu i osetimo se sitima. Drugačija je situacija sa emocionalnom gladi, gde je velika verovatnoća da ćemo i nakon što osetimo sitost nastaviti da jedemo.

5. Kod fiziološke, za razliku od emocionalne gladi, ne javlja se osećaj krivice.

6. Emocionalna glad povezana je sa stresnim događajem ili negativnom emocijom. Fiziološka glad je potreba koja nastaje tri do četiri sata nakon poslednjeg obroka, a kao posledica se javljaju smanjenje energije i u nekim slučajevima vrtoglavica.

7. Svesnost o tome šta i koliko jedemo postoji kod fiziološke gladi. Unošenje hrane pod pritiskom emocija je automatsko i često ni ne primetimo koliku količimu hrane smo pojeli.

Kod gladi sa jelom prestajemo nakon što zadovoljimo potrebu i osetimo se sitima. Drugačija je situacija sa emocionalnom gladi, gde je velika verovatnoća da ćemo i nakon što osetimo sitost nastaviti da jedemo.

Da li stvarno postoji “hrana za utehu”?

U američkim filmovima često se pojavljuje koncept “hrane za utehu”. Verovatno i sami znate one scene gde uglavnom devojke nakon raskida sa momkom uzimaju poveliku činiju sladoleda da bi lakše prebolele. Termin hrana za utehu se pojavljuje još 1977. godine.“Hrana za utehu” je hrana koja nam je potrebana kada nastupi emocionalna glad. To je uvek određena vrsta hrane koja se razlikuje od osobe do osobe. Neka istraživanja pokazuju da nas ne moraju isključivo negativne emocije terati ka “hrani za utehu”. Nekima ona služi i za održavanje dobrog raspoloženja. Hrana koju ćemo poželiti u tim momentima zavisi i od naše prošlosti, odnosno asocijacija koje imamo u vezi različitih vrsta hrane. To su verovatno asocijacije iz vremena kada smo bili srećni, možda još veoma mali i pod roditeljskim krovom. Na ovaj način pokušavamo da prizovemo tu prošlu sreću u sadašnji život. Postoje razlike između muškaraca i žena u tome za kojom hranom najradije posežu. Muškarci će se pre odlučiti za topli obrok ili šniclu u odnosu na grickalice i slatkiše. Žene su sklonije slatkišima i grickalicama, jer oko njih nema mnogo posla. Mladi se, takođe, najčešće odlučuju za grickalice. Koji su vaši favoriti?

Koji su okidači emocionalne gladi?

Pomenilu smo da okidači emocionalne gladi mogu biti stres ili negativne emocije. Da bi prepoznali kada se javlja pomenućemo koje kategorije okidača postoje. Razlozi mogu biti u vašem socijalnom okruženju. Ukoliko je to slučaj, vi ćete više jesti u prisustvu drugih ljudi jer ste anksiozni, u svađi sa njmia ili zato što vas oni podstiču da jedete. Kod drugih osoba je situacija “izazivač”. Pa tako, ukoliko se nađete u omiljenom restoranu ili poslastičarnici, verovatno se nećete zaustaviti dok ne ispraznite tanjir, “da se ne baci”. Emocionalne okidače smo već spominjali. To mogu biti različite emocije kao što je anksioznost, depresija, usamljenost itd. Misaoni obrasci koji podstiču emocionalnu glad uglavnom su vezani za nisko samopoštovanje i manjak volje da se odupre hrani. Poslednja grupa okidača je psihološke prirode. Primer ovih okidača bi bila osoba koja se prejede kada dođe kući jer je u toku dana morala da preskoči jedan obrok.

Kako se izvući iz začaranog kruga uzimanja hrane pod pritiskom emocija?

Emocionalnu glad je teško identifikovati jer se skoro svakom dešava da sebi ugodi s vremena na vreme nakon napornog dana.

Međutim, ukoliko hrana postane mehanizam za borbu protiv stresa i svakodnevnih problema, može doći do problema. Emocionalno prejedanje stoji iza velikog broja problama sa gojaznošću. Ukoliko imate problema sa emocionalnim jedenjem, počnite sebi da postavljate pitanja kao što su: Kada imam napade gladi? Da li postoji tačno određeno vreme u toku dana? Šta jedete i zbog čega baš to? Da li je neka emocija dovela do toga. Na ovaj način ćete steći prestavu o tome šta izaziva napade gladi i bićete na korak bliže da rešite svoj problem, pogotovu ukoliko imate i drugih problema sa ishranom. Nakon što prepoznate kod sebe okidače za napade gladi, bilo bi dobro da počnete da vodite dnevnik obroka u kome biste pisali kada i šta jedete i da li je neki događaj možda doveo do prejedanja. Ukoliko stanete da zapišete svoja osećanja i šta vam se u tom trenutku jede, osvestićete svoju potrebu i moći ćete da utičete na svoj mali “napad gladi”. Ukoliko budete uporni, nakon određenog vremena videćete obrazac, odnosno šta je kod vas okidač i moći ćete da potražite bolje načine za suočavanje i prihvatanje emocija.

Najčešći razlog zbog koga veliki broj dijeta propada povezani su sa emocionalnom glađu.

Ukoliko je osoba navikla da potiskuje loše emocije i da ih, umesto da se suoči sa njima, zatrpava hranom, neće dugo izdržati nijednu dijetu, niti će uspeti da se oslobodi napada gladi. Znanje o zdravoj ishrani uglavnom ne može da opstane kada se u jednačinu ubace emocije. Iako je razumevanje emocionalne gladi veoma bitno da bi se ona držala pod kontrolom, ovo je samo prvi korak. Sledeći zadak je još teži, a to je pronalazak alternativnih načina da se emocionalno ispunite. A evo i nekoliko ideja. Ukolike se osećate tužno i usamljeno, pozovite nekoga ko pozitivno deluje na vas, idite u šetnju ili se poigrajte sa kućnim ljubimcem. Može vas oraspoložiti i gledanje slika ili prisećanje nekih lepih događaja. Nervozu možete izbaciti igrom, brzom šetnjom ili odlaskom u teretanu. Fizička aktivnost će delovati pozitivno. Ukoliko ste umorni, umesto omiljene hrane možete skuvati čaj, pripremiti toplu kupku ili pogledati film. A ukoliko posežete za hranom kada vam je dosadno, nađite neki hobi, učlanite se u klub čitalaca, pogledajte neki film.

Kada nastupi emocionalna glad to uglavnom bude jedino o čemu osoba može da razmišlja. Ali, vi imate više kontrole nad vašim životom nego što mislite. Iako vam nije uspevalo u prošlosti, kada osetite napad gladi napravite pauzu od pet minuta pre nego što se “bacite” na hranu. Ukoliko vam je i pet minuta mnogo počnite sa minutom pa polako produžavajte vreme. Napomenuli smo da nas emocionalna glad može terati da jedemo automatski i da kasno shvatimo koliko smo pojeli. Razmišljenje o onome što želimo da jedemo i pauza pre daje nam šansu da promenimo mišljenje.

Suočavanje sa emocijama može biti pomalo zastrašujuće, ali imajte u vidu da je bolje dopustiti lošim osećanjima da navru nego ih zatrpavati hranom. Nemoć nad emocionalnom gladi predstavlja u osnovi nemoć nad emocijama. Čak i najjače negativne emocije vremenom izblede i prestanu okupirati našu pažnju. Potrebno je prihvatiti i prilagođavati se svojim emocijama, jer od njih i dobijamo informacije o tome šta nam prija, a šta ne, šta nas čini srećnima. Otvoreno prihvatanje emocija dovodi i do srećnijeg i ispunjenijeg života.

Kako rešiti uzimanja hrane usled pritiska emocija?

Pored sve volje i saveta koje smo vam dali i dalje imate problem? Možda da primenite drugačiji pristup, i hranu posmatrate kao objekt. Objekt koji vam je funkcionalno potreban i koji je dobar, ali isto tako ima i loše strane. Sledeći put kada osetite potrebu za hranom zapitajte se da li vam je stvarno potrebna i da li ste zaista gladni ili će te ponovo posegnuti za frižiderom samo iz dosade ili navike. Ako je odgovor iz gladi, nastavite put frižidera, ali ako je odgovor iz navike, primenite tehniku „celovitosti“ , nabrojte u sebi sve loše strane trenutnog prejedanja i pokušajte da se setite svega onog lošeg. Na primer: Nadutost, gorušica, mučnina...-generalno problemi sa probavom, manjak energije...Nakon prejedanja osetićete krivicu ili bes na sebe, depresivnost zbog gubitka kontrole...Obično ljudi na to kao da zaborave kada ih uhvati snažna potreba za hranom.

Ovo je samo jedan od mogućih načina kako da rešite problem, nekome uspe, nekome ne.

Potrebno je da prihvatitie da su emocije te koje vas treaju da jedete jer vam je lakše da ih, na taj način, potisnete i „zatrpate“, Međutim, te neprijatne emocije nam govore da bismo nešto morali da promenimo, da smo nezadovoljni sobom, neispunjeni svojim načinom života i da situacija u kojoj se nalazimo zahteva novi način rešavanja problema. Prejedanje pruža nekakvu utehu, ali ne rešava problem. Naprotiv, na duži rok ga povećava.

Emocionalno prejedanje i psihoterapija

Sasvim je u redu ako ne možete sami da prevaziđete neprijatne emocije, i ako vam je u tome potrebna pomoć. Ne retko se klijetni javljaju sa ovakvim problemom. Svrha terapije je da vam pomogne da otkrijete osnovni uzrok prejedanja, bolna, potisnuta osećanja, i da naučite da se nosite sa sa njima.

Autor: Ana Zdravković i Ljiljana Maldaner

oproštaj

OPROŠTAJ - Mitovi i Istina

Kako nastaje oproštaj?

Ne oprašta se zato što smo odlučili da to uradimo, već zato što smo prošli kroz određeni proces i uspešno ga okončali.

Proces reparacije, odnosno popravke, zahteva vreme, i tek kada prođemo kroz njega i ponovo uspostavimo makar neki nivo poverenja u osobu koja se o nas ogrešila, možemo da pričamo o oproštaju. Oproštaj nije pitanje odluke, i to je još jedan mit. Ne oprašta se zato što smo odlučili da to uradimo, već zato što smo prošli kroz određeni proces i uspešno ga okončali. Taj proces sastoji se iz koraka koji zajedno čine jednu vrstu „formule“ za oproštaj. I to su:

1. Lično isceljenje – to znači da nam je bolje, da je bol koji nam je neko naneo umanjen ili prestao, da smo u miru sa onim što nam se dogodilo i da možemo da živimo sa tim događajem tako da nas emocije koje su za nega vezane ne sputavaju i ne sapliću u našem putovanju kroz život i svakodnevicu.

2. Popravljanje odnosa – pre svega razgovorom i komunikacijom. Ponovno uspostavljanje odnosa nije lak zadatak jer zahteva određeni stepen razumevanja druge strane, i njenih motiva, kao i razumevanja povrede koja nam je naneta iz perspektive onoga ko nam je to učinio. I sve to nije ni malo lako, ali je važno znati i da nije nemoguće.

3. Ponovno uspostavljanje poverenja – koje je direktna posledica popravljanja i ponovnog uspostavljanja odnosa. Tek razgovorom i razumevanjem bićemo u stanju da uvidimo da li smo u stanju da drugoj osobi ponovo verujemo i naravno u kojoj meri.

4. Opraštanje – dolazi na kraju. Ono nije preduslov ovog procesa, to je mit. Opraštanje je završna, a ne početna tačka.

Može zvučati čudno, ali oproštaj ne služi tome da popravi narušeni odnos. Svi smo mi videli ili doživeli da ponovo uspostavimo neki odnos koji je bio narušen, a da nismo morali ni da izgovorimo niti da čujemo direktnu frazu „Opraštam ti.“

Svesna odluka da nekome oprostimo nije dovoljna. Mit je naravno, da kada svesno odlučimo da oprostimo to će se jednostavno dogoditi. Čak i kada to uradimo svesno, naše nesvesno imaće gomilu primedbi, koje uvažili mi ili ne, neumoljivo će izlaziti na svetlost pre ili kasnije. Sve dok se prođemo kroz potreban proces i sve dok emocionalno ne budemo bili u stanju da oprostimo i budemo u miru sa onim što se dogodilo i svim posledicama tog čina, onaj emotivni deo nas koji nije oprostio izvirivaće iz pogleda i reči. Poznate su nam one situacije kada je neko deklarativno rekao da oprašta, ali kako to nije osetio, stalno se vraća na čin izdaje koji mu se dogodio i stalno podseća onu drugu stranu na njegovu grešku i bol koji mu je naneo. Sve dok emotivno ne oprostimo, nalazićemo načine, ma kako nesvesni oni bili, da nateramo osobu da „plati“ za ono što nam je učinila. Tražićemo načine da budemo „obeštećeni“. Neko će to raditi zvocanjem, neko konstantnim traženjem ustupaka ili usluga. Spisak načina je beskrajan i oblikovan je ličnošću osobe, njenom percepcijom povrede i onim što, iz svog ugla posmatranja, ona vidi kao adekvatnu nadoknadu za učinjenu izdaju ili nepravdu.

Šta znači oprostiti?

Pre svega, oprostiti znači naći opravdanje za loše ponašanje. Time ne oslobađamo onoga ko nas je povredio odgovornosti za njegov čin, niti zanemarujemo negativne efekte tog čina.

Šta zapravo podrazumeva oprostiti? Ovde nailazimo na mnogo mitova. Zaboraviti da se nešto dogodilo? Imati ponovo bezgranično poverenje? Svesno preći preko toga i nastaviti dalje? Sve su ovo mitovi i najčešće nisu ni mogući. Pre svega, oprostiti znači naći opravdanje za loše ponašanje. Time ne oslobađamo onoga ko nas je povredio odgovornosti za njegov čin, niti zanemarujemo negativne efekte tog čina. Ukoliko neko želi da zasluži oproštaj moraće konzistentno da radi na tome da ponovo uspostavimo odnos, steknemo njegovo poverenje i da njegovo ponašanje jasno šalje poruku da pokušava da popravi svoju grešku. Oproštaje ne dolazi samo od sebe i zahteva rad obe strane, i one koja je povredila i one koja je povređena.

Isto tako, za osobu koja je povređena, znači i prevazići potrebu za osvetom, kažnjavanjem, prezirom i stalnim podsećanjem na nanesen bol. Oproštaj ima daleko veće značenje onda kada se posmatra kroz sopstveni emocionalni rast i razvoj, kroz svoje mentalno zdravlje, nego ako ga posmatramo iz ugla moralnosti. Pitanje oproštaja je pitanje da li je to dobro za vaše mentalno zdravlje, a ne da li to treba da uradim iz različitih društvenih razloga kao što su moral, pritisak ili implicitna naredba nekoga u poziciji autoriteta.

Treba reći i to da, sve dok nekome stvarno ne oprostimo, ostajemo vezani za njega, čak i kada to nikako ne želimo, i čak i kada sa tom osobom nemamo nikakav stvaran kontakt. Kada nam se dogodi nešto bolno potrebno je vreme i rad na tome da prevaziđemo. Međutim, ukoliko nosimo sa sobom stalnu ljutnju, ogorčenost, povređenost, ukoliko nosimo sa sobom sve one loše emocije koje smo doživeli, nosimo sa sobom i tu osobu koja nas je povredila, ili tačnije produžavamo naš odnos sa njom i selimo ga u naša razmišljanja iz realnosti u kojoj naizgled nemamo ništa više sa tom osobom. I tako stižemo do još jednog mita o oproštaju – ne mora da znači da sa nekim nastavljamo odnos kada smo oprostili, može značiti da upravo oproštajem prekidamo neki odnos koji je bio loš i destruktivan po nas.

Prihvatanje i oproštaj sa predumišljajem

Svi smo mi emotivno povezani sa drugim ljudima. Potreba za prijateljima i partnerom je univerzalni poriv koji ima svako ljudsko biće i koji zadovoljen donosi veliko zadovoljstvo. Međutim, ljudi nisu savršeni. Imaju mane i zbog toga njihovo ponašanje prema drugima neće uvek biti dobro. Svako od nas ima svojih emocionalnih problema i nerazrešenih situacija čije posledice unosimo u sve naše odnose. I zbog toga ćemo doživeti da oni koje volimo urade nešto što nam se ne dopada ili ne urade nešto što želimo. Kao što ćemo i mi raditi nekome isto to. Ljudi greše, i ne čine uvek samo dobro, čak ni onima koje vole.

Rešenje nije u tome da se otuđimo od ljudi zato što se neće prema nama uvek i savršeno ophoditi, već opraštanje. Pobunićete se govoreći, pa zar nismo upravo rekli da oproštaj ne dolazi sam od sebe i da predstavlja proces? Naravno. Zato je ovde pravo pitanje – kakvo opraštanje? U ovom slučaju ono uključuje predumišljaj. On se sastoji iz realističnih očekivanja od drugih i sposobnosti da porazgovaramo sa onima koji su se loše poneli i sposobnosti da ne zamerimo previše određeno loše ponašanje jer ga razumemo.

Oproštaj sa predumišljajem znači da u odnose sa ljudima ulazimo sa realističnim očekivanjima. Ne možemo očekivati da će se neko prema nama baš uvek savršeno ponašati. Ako mi pravimo greške, a pravimo ih, zašto bismo drugima uskratili tu neophodnost? Svako od nas ima po nekad loš dan i tada nije baš najbolja verzija sebe, što često rezultuje nekim lošim ponašanjem. I možda je to ponašanje baš tog dana bilo upereno prema vama. Stvar je lične procene preko kojih grešaka možemo, a preko kojih ne možemo da pređemo, ali kako ćemo u potpunosti razumeti i grešku i osobu koja ju je napravila ukoliko sa njom ne razgovaramo? Ili razumeti motive tog ponašanja?

Uvek imamo i mogućnost da budemo besni i povređeni, da sva osećanja nastala iz povrede nosimo kao orden na reveru, da ih se držimo čvrsto i dugo. Da, jednostavno, ne želimo da razumemo onog ko nas je povredio. Problem je samo u tome što oni koji nas povrede imaju za to mogućnost time što smo mi investirali određene pozitivne emocije u njih. I noseći svoj bes, i ne radeći na procesu opraštanja, mi sebi uskraćujemo i mnoge lepe stvari koje sa njima možemo doživeti. Šta se više isplati, pitanje je na koje svako mora da odgovori sam. Da pogleda duboko u sebe i odluči kojim će putem da krene. Putem besa ili putem oproštaja. Samo treba da zapamti da oba traju, ali da se nagrade na cilju značajno razlikuju.

Trening za opraštanje sa predumišljajem –korak unazad

Da ne bismo došli u sutuaciju da budemo povređeni i da krenemo putem opraštanja možemo biti u relaciji samo sa savršenim ljudima. Puno sreće sa pronalaženjem takve osobe.

Drugo moguće rešenje je da učinimo sebe sklonijim da gledamo stvari realistično i da nemamo prevelika očekivanja od drugih sa kojima smo u bliskim odnosima, jer time i nameštamo sebe da budemo povređeni. Nisu nas povredile tuđe akcije već naša očekivanja. Postoje uverenja koja nose deo naše odgovornosti za povredu i to su:

1. Shvatam lično – tumačenje tuđeg ponašanja kao da mu je jedina svrha i namena isključivo to da nas povredi. Ne uzimamo u obzir druge motive i mogućnosti.

2. Očekivanje savršenstva – neko „mora“ i „treba“ da ne greši, da se ponaša dobro i lepo, da nas nikada i nikako ne izneveri. Kako ljudi nisu savršeni, postoji samo jedan ishod očekivanja savršenstva i znamo da taj ishod nije lep.

3. Druga optuživanja (... i drugi demoni) – počinje se od optuživanja određenog ponašanja, a završava na optuživanju osobe. To je put od „To je glupo.“ do „Ti si glup.“

Sva tri uverenja vode putem besa i ljutnje i sve nas više udaljavaju od opraštanja, posebno od onog pravog opraštanja koje je proces i put. Postoje i mrvice koje možemo bacati da bismo znali kako da se vratimo na pravi put. Evo šta su te mrvice:

a) Ništa ne shvatajte lično

b) Očekujte, i nemojte biti iznenađeni, nečijim nesavršenostima.

c) Nikada nemojte praviti generalizacije na osnovu jednog akta i osuđivati tu osobu.

Postoje uverenja koja nose deo naše odgovornosti za povredu i to su: Shvatam lično, Očekujem savršenstvo, Ponašanje jednako osoba.

Trening za opraštanje sa predumišljajem – korak unapred

Kako da se pripremite za opraštanje sa predumišljajem i prihvatanje drugih na takav način da sa njima možete da uživate i budete srećni uprkos tome što su samo ljudska bića?

Korak 1: Budite svesni. Budite svesni svog besa i povređenosti i vežbajte da ne shvatate lično, ne osuđujete i ne očekujete savršenstvo.

Korak 2: Preuzmite odgovonost. Ovo je težak zadatak, ali ipak stoji da ste odgovorni za svoju reakciju na akciju koja vas je povredila. Ali tek kada prihvatite odgovornost možete proraditi svoju povređenost i preći na put opraštanja i na kraju lične sreće.

Korak 3: Pronađite svoje iracionalno mišljenje. Utvrdite na kom uverenju se bazira vaša povređenost (shvatanje lično, očekivanje savršenstva, druga osuđivanja)

Korak 4: Recite sebi istinu. Naterajte sebe da uvidite vaša nerealna uverenja i kako se ona pokazuju kroz vaša osećanja i razmišljanja.

Korak 5: Odlučite. Ne morate učiniti ništa. Možete pokušati da razgovarate ili možete okončati odnos. Različite situacije nose različite reakcije, ali realistično razmišljanje dovešće vas do prave odluke za datu situaciju.

Ni jedan put nije lak, a često ni prijatan. I na vama je da odlučite kojim ćete poći. Ali, kada se sve svede, ono što ćete naći na kraju puta opraštanja biće svakako ono u čemu ćete više uživati.

Autor: Jelena Orlandić

gojaznost

Zašto jedemo više nego što je potrebno?

Svaka osoba koja ima 10% više kilograma od idelne težine smatra se gojaznom. Gojaznost je postala ozbiljan problem i vodeća bolest naše civilizacije. To je bolest koja je u porastu i od koje ne pate samo odrasli, nego sve više mladi i deca. Poremećaji zdravlja kod mladih pre svega su izraz moderne materijalističke kulture, zasnovane na dominaciji profita kao osnovnog privrednog mehanizma u savremenom društvu. U kulturi u kojoj vlada otuđenje među ljudima, plima egoizma i individualizma i naglo urušavanje tradicionalne porodice, deca i adolescenti, zahvaćeni burama puberteta i mladosti, idealna su ciljna grupa potrošačkih iskušenja : reklamiranja visoko kaloričnih namirnica: alkohola, slatkiša, masti, gotovih jela, brze hrane, grickalica : i drugih obmana savremenog doba Tako je sada skoro svima poznato da gojaznost nije samo problem uzimanja veće količine hrane. Gojaznost je i dobar primer uzajamnog delovanja uma i tela.Gojaznost, kao i giht i dijabetes, klasifikuju se na primer u Ajurvedi kao jedna od žbolesti obilja, tj. nagomilavanja". Izobilje nije ograničeno samo na bogate; svako od nas ko ima vremena ili novca za rasipanje je izobilan. Izobilje ili, bolje rečeno, izobilno stanje uma koji veruje da ima vremena i novca za bacanje, predstavlja stvarnu bolest : gojaznost, giht i dijabetes su samo njeni simptomi. Između ostalog, kao značajni uzroci gojaznosti navode se:

- prekomerna ishrana,
- nedostatak kretanja, a time i poremećaj energetskog bilansa : nedovoljno trošenje energije iz hrane u odnosu na onu koja se unese,
- jedenje kradom,
- zavisnost koja je stečena na pojedine vrste namirnica,
- visok sadržaj fruktoze (naročito u gotovim proizvodima) stimuliše taloženje masti,
- psihološki faktori (na primer: nervoza, nezadovoljstvo, depresija...),
- poremećaji metabolizma,
- intolerancija na namirnice,
- toksini iz okruženja, namirnica, lekova, napitaka... (imaju sposobnost da se talože u telu i vežu masti),
- negativni uzori...,
- hormonski poremećaj,
- genetski faktori, itd.

Gojaznost može biti jedan od uzroka dijabetesa, srčanih oboljenja, oboljenja zglobova, nezadovoljstva sobom i generalno uzrok pada kvaliteta života. Uobičajene dijete za mršavljenje  ciljaju uvek na to da se telu daje manje kalorija nego što mu je potrebno. Međutim, psihološke posledice intenzivne dijete su još pogubnije. I izgladneli ljudi i oni koji drže dijetu sanjaju i maštaju o hrani, i pate od teskobe i depresije, a sve to zbog fizičkog stresa usled primoranosti da se živi ispod žpotrebne vrednosti masnoće" koju telo priželjkuje. Telo i um osobe na dijeti su u neprijateljskom uzajamnom odnosu. Kada organizam nasamari svoju dijetu za to što više ne može da se opire neprekidnim zahtevima tela za hranom, prva reakcija uma je da se potpuno raspusti, zaključujući: žIonako sam već prekinuo dijetu, pa zašto onda da se uzdržavam?" Nakon te raspuštenosti javlja se osećaj krivice, jer um uviđa da je njegovo privremeno povlađivanje jelu pokvarilo njegovu fizičku predstavu o ličnosti. Da bi to popravila osoba se vraća ispaštanju, odnosno izgladnjivanju, ne shvatajući da takvo nedosledno ponašanje neminovno podiže potrebnu vrednost masnoće. Da bi se izvukli iz ovog začaranog kruga, mnogi zbog navedenih razloga kao i zbog komfornosti posežu za tabletama za ubrzanje metabolizma, snižavanje stepena gladi, topljenje masti i sl. Međutim, upotreba lekova nosi sa sobom rizik zbog štetnog delovanja na različite organe, a postoje slučajevi kada se osobe i adaptiraju na lek. Neki idu još i dalje tako što se podvrgavaju hiruškim intervencijama otklanjanja masti, celulita, kao i smanjivanja želuca. O posledicama takve terapije nećemo ovde raspravljati. Iz gore navedenog vidimo da je gojaznost veoma kompleksan problem i tako mu se mora i prići. Terapeutski postupak Kao prvo osoba mora da donese odluku da želi svoj život da ima pod kontrolom. Za tako nešto neophodan je nov pristup, jer ako nastavi da radi ono što je do sada radila, imaće i iste rezultate kao do sada. U cilju rešavanja problema gojaznosti treba obaviti:

- Utvrđivanje namirnica na koje je osoba intolerantna i otklanjanje prisutne intolerancije.li,
- Određivanje konstitutivne ishrane za svakog, u okviru koje nema gladovanja i količinskog ograničenja hrane.
- Podsticanje probave na prirodan način, tj. podsticanje metaboličke vatre koja će lakše sagoreti višak masti.

Otklanjanje opstipacije i utvrđenih energetskih i metaboličkih blokada.

- Detoksikacija organizma i podsticanje organa za izlučivanje.
- Otklanjanje posledica stresa i negativnih psihosomatskih stanja biorezonantnom metodom i Bahovim cvetnim esencijama.
- Regulisanje biohemijskih procesa u međućelijskom i ćelijskom prostoru, aktiviranjem određenih tačaka hranljivih supstanci na telu biorezonantnom metodom.
- Primena biorezonantnih programa za mršavljenje preko ušne školjke
- Regulisanje hormonske ravnoteže.