Kako nastaje oproštaj?
Ne oprašta se zato što smo odlučili da to uradimo, već zato što smo prošli kroz određeni proces i uspešno ga okončali.
Proces reparacije, odnosno popravke, zahteva vreme, i tek kada prođemo kroz njega i ponovo uspostavimo makar neki nivo poverenja u osobu koja se o nas ogrešila, možemo da pričamo o oproštaju. Oproštaj nije pitanje odluke, i to je još jedan mit. Ne oprašta se zato što smo odlučili da to uradimo, već zato što smo prošli kroz određeni proces i uspešno ga okončali. Taj proces sastoji se iz koraka koji zajedno čine jednu vrstu „formule“ za oproštaj. I to su:
1. Lično isceljenje – to znači da nam je bolje, da je bol koji nam je neko naneo umanjen ili prestao, da smo u miru sa onim što nam se dogodilo i da možemo da živimo sa tim događajem tako da nas emocije koje su za nega vezane ne sputavaju i ne sapliću u našem putovanju kroz život i svakodnevicu.
2. Popravljanje odnosa – pre svega razgovorom i komunikacijom. Ponovno uspostavljanje odnosa nije lak zadatak jer zahteva određeni stepen razumevanja druge strane, i njenih motiva, kao i razumevanja povrede koja nam je naneta iz perspektive onoga ko nam je to učinio. I sve to nije ni malo lako, ali je važno znati i da nije nemoguće.
3. Ponovno uspostavljanje poverenja – koje je direktna posledica popravljanja i ponovnog uspostavljanja odnosa. Tek razgovorom i razumevanjem bićemo u stanju da uvidimo da li smo u stanju da drugoj osobi ponovo verujemo i naravno u kojoj meri.
4. Opraštanje – dolazi na kraju. Ono nije preduslov ovog procesa, to je mit. Opraštanje je završna, a ne početna tačka.
Može zvučati čudno, ali oproštaj ne služi tome da popravi narušeni odnos. Svi smo mi videli ili doživeli da ponovo uspostavimo neki odnos koji je bio narušen, a da nismo morali ni da izgovorimo niti da čujemo direktnu frazu „Opraštam ti.“
Svesna odluka da nekome oprostimo nije dovoljna. Mit je naravno, da kada svesno odlučimo da oprostimo to će se jednostavno dogoditi. Čak i kada to uradimo svesno, naše nesvesno imaće gomilu primedbi, koje uvažili mi ili ne, neumoljivo će izlaziti na svetlost pre ili kasnije. Sve dok se prođemo kroz potreban proces i sve dok emocionalno ne budemo bili u stanju da oprostimo i budemo u miru sa onim što se dogodilo i svim posledicama tog čina, onaj emotivni deo nas koji nije oprostio izvirivaće iz pogleda i reči. Poznate su nam one situacije kada je neko deklarativno rekao da oprašta, ali kako to nije osetio, stalno se vraća na čin izdaje koji mu se dogodio i stalno podseća onu drugu stranu na njegovu grešku i bol koji mu je naneo. Sve dok emotivno ne oprostimo, nalazićemo načine, ma kako nesvesni oni bili, da nateramo osobu da „plati“ za ono što nam je učinila. Tražićemo načine da budemo „obeštećeni“. Neko će to raditi zvocanjem, neko konstantnim traženjem ustupaka ili usluga. Spisak načina je beskrajan i oblikovan je ličnošću osobe, njenom percepcijom povrede i onim što, iz svog ugla posmatranja, ona vidi kao adekvatnu nadoknadu za učinjenu izdaju ili nepravdu.
Šta znači oprostiti?
Pre svega, oprostiti znači naći opravdanje za loše ponašanje. Time ne oslobađamo onoga ko nas je povredio odgovornosti za njegov čin, niti zanemarujemo negativne efekte tog čina.
Šta zapravo podrazumeva oprostiti? Ovde nailazimo na mnogo mitova. Zaboraviti da se nešto dogodilo? Imati ponovo bezgranično poverenje? Svesno preći preko toga i nastaviti dalje? Sve su ovo mitovi i najčešće nisu ni mogući. Pre svega, oprostiti znači naći opravdanje za loše ponašanje. Time ne oslobađamo onoga ko nas je povredio odgovornosti za njegov čin, niti zanemarujemo negativne efekte tog čina. Ukoliko neko želi da zasluži oproštaj moraće konzistentno da radi na tome da ponovo uspostavimo odnos, steknemo njegovo poverenje i da njegovo ponašanje jasno šalje poruku da pokušava da popravi svoju grešku. Oproštaje ne dolazi samo od sebe i zahteva rad obe strane, i one koja je povredila i one koja je povređena.
Isto tako, za osobu koja je povređena, znači i prevazići potrebu za osvetom, kažnjavanjem, prezirom i stalnim podsećanjem na nanesen bol. Oproštaj ima daleko veće značenje onda kada se posmatra kroz sopstveni emocionalni rast i razvoj, kroz svoje mentalno zdravlje, nego ako ga posmatramo iz ugla moralnosti. Pitanje oproštaja je pitanje da li je to dobro za vaše mentalno zdravlje, a ne da li to treba da uradim iz različitih društvenih razloga kao što su moral, pritisak ili implicitna naredba nekoga u poziciji autoriteta.
Treba reći i to da, sve dok nekome stvarno ne oprostimo, ostajemo vezani za njega, čak i kada to nikako ne želimo, i čak i kada sa tom osobom nemamo nikakav stvaran kontakt. Kada nam se dogodi nešto bolno potrebno je vreme i rad na tome da prevaziđemo. Međutim, ukoliko nosimo sa sobom stalnu ljutnju, ogorčenost, povređenost, ukoliko nosimo sa sobom sve one loše emocije koje smo doživeli, nosimo sa sobom i tu osobu koja nas je povredila, ili tačnije produžavamo naš odnos sa njom i selimo ga u naša razmišljanja iz realnosti u kojoj naizgled nemamo ništa više sa tom osobom. I tako stižemo do još jednog mita o oproštaju – ne mora da znači da sa nekim nastavljamo odnos kada smo oprostili, može značiti da upravo oproštajem prekidamo neki odnos koji je bio loš i destruktivan po nas.
Prihvatanje i oproštaj sa predumišljajem
Svi smo mi emotivno povezani sa drugim ljudima. Potreba za prijateljima i partnerom je univerzalni poriv koji ima svako ljudsko biće i koji zadovoljen donosi veliko zadovoljstvo. Međutim, ljudi nisu savršeni. Imaju mane i zbog toga njihovo ponašanje prema drugima neće uvek biti dobro. Svako od nas ima svojih emocionalnih problema i nerazrešenih situacija čije posledice unosimo u sve naše odnose. I zbog toga ćemo doživeti da oni koje volimo urade nešto što nam se ne dopada ili ne urade nešto što želimo. Kao što ćemo i mi raditi nekome isto to. Ljudi greše, i ne čine uvek samo dobro, čak ni onima koje vole.
Rešenje nije u tome da se otuđimo od ljudi zato što se neće prema nama uvek i savršeno ophoditi, već opraštanje. Pobunićete se govoreći, pa zar nismo upravo rekli da oproštaj ne dolazi sam od sebe i da predstavlja proces? Naravno. Zato je ovde pravo pitanje – kakvo opraštanje? U ovom slučaju ono uključuje predumišljaj. On se sastoji iz realističnih očekivanja od drugih i sposobnosti da porazgovaramo sa onima koji su se loše poneli i sposobnosti da ne zamerimo previše određeno loše ponašanje jer ga razumemo.
Oproštaj sa predumišljajem znači da u odnose sa ljudima ulazimo sa realističnim očekivanjima. Ne možemo očekivati da će se neko prema nama baš uvek savršeno ponašati. Ako mi pravimo greške, a pravimo ih, zašto bismo drugima uskratili tu neophodnost? Svako od nas ima po nekad loš dan i tada nije baš najbolja verzija sebe, što često rezultuje nekim lošim ponašanjem. I možda je to ponašanje baš tog dana bilo upereno prema vama. Stvar je lične procene preko kojih grešaka možemo, a preko kojih ne možemo da pređemo, ali kako ćemo u potpunosti razumeti i grešku i osobu koja ju je napravila ukoliko sa njom ne razgovaramo? Ili razumeti motive tog ponašanja?
Uvek imamo i mogućnost da budemo besni i povređeni, da sva osećanja nastala iz povrede nosimo kao orden na reveru, da ih se držimo čvrsto i dugo. Da, jednostavno, ne želimo da razumemo onog ko nas je povredio. Problem je samo u tome što oni koji nas povrede imaju za to mogućnost time što smo mi investirali određene pozitivne emocije u njih. I noseći svoj bes, i ne radeći na procesu opraštanja, mi sebi uskraćujemo i mnoge lepe stvari koje sa njima možemo doživeti. Šta se više isplati, pitanje je na koje svako mora da odgovori sam. Da pogleda duboko u sebe i odluči kojim će putem da krene. Putem besa ili putem oproštaja. Samo treba da zapamti da oba traju, ali da se nagrade na cilju značajno razlikuju.
Trening za opraštanje sa predumišljajem –korak unazad
Da ne bismo došli u sutuaciju da budemo povređeni i da krenemo putem opraštanja možemo biti u relaciji samo sa savršenim ljudima. Puno sreće sa pronalaženjem takve osobe.
Drugo moguće rešenje je da učinimo sebe sklonijim da gledamo stvari realistično i da nemamo prevelika očekivanja od drugih sa kojima smo u bliskim odnosima, jer time i nameštamo sebe da budemo povređeni. Nisu nas povredile tuđe akcije već naša očekivanja. Postoje uverenja koja nose deo naše odgovornosti za povredu i to su:
1. Shvatam lično – tumačenje tuđeg ponašanja kao da mu je jedina svrha i namena isključivo to da nas povredi. Ne uzimamo u obzir druge motive i mogućnosti.
2. Očekivanje savršenstva – neko „mora“ i „treba“ da ne greši, da se ponaša dobro i lepo, da nas nikada i nikako ne izneveri. Kako ljudi nisu savršeni, postoji samo jedan ishod očekivanja savršenstva i znamo da taj ishod nije lep.
3. Druga optuživanja (... i drugi demoni) – počinje se od optuživanja određenog ponašanja, a završava na optuživanju osobe. To je put od „To je glupo.“ do „Ti si glup.“
Sva tri uverenja vode putem besa i ljutnje i sve nas više udaljavaju od opraštanja, posebno od onog pravog opraštanja koje je proces i put. Postoje i mrvice koje možemo bacati da bismo znali kako da se vratimo na pravi put. Evo šta su te mrvice:
a) Ništa ne shvatajte lično
b) Očekujte, i nemojte biti iznenađeni, nečijim nesavršenostima.
c) Nikada nemojte praviti generalizacije na osnovu jednog akta i osuđivati tu osobu.
Postoje uverenja koja nose deo naše odgovornosti za povredu i to su: Shvatam lično, Očekujem savršenstvo, Ponašanje jednako osoba.
Trening za opraštanje sa predumišljajem – korak unapred
Kako da se pripremite za opraštanje sa predumišljajem i prihvatanje drugih na takav način da sa njima možete da uživate i budete srećni uprkos tome što su samo ljudska bića?
Korak 1: Budite svesni. Budite svesni svog besa i povređenosti i vežbajte da ne shvatate lično, ne osuđujete i ne očekujete savršenstvo.
Korak 2: Preuzmite odgovonost. Ovo je težak zadatak, ali ipak stoji da ste odgovorni za svoju reakciju na akciju koja vas je povredila. Ali tek kada prihvatite odgovornost možete proraditi svoju povređenost i preći na put opraštanja i na kraju lične sreće.
Korak 3: Pronađite svoje iracionalno mišljenje. Utvrdite na kom uverenju se bazira vaša povređenost (shvatanje lično, očekivanje savršenstva, druga osuđivanja)
Korak 4: Recite sebi istinu. Naterajte sebe da uvidite vaša nerealna uverenja i kako se ona pokazuju kroz vaša osećanja i razmišljanja.
Korak 5: Odlučite. Ne morate učiniti ništa. Možete pokušati da razgovarate ili možete okončati odnos. Različite situacije nose različite reakcije, ali realistično razmišljanje dovešće vas do prave odluke za datu situaciju.
Ni jedan put nije lak, a često ni prijatan. I na vama je da odlučite kojim ćete poći. Ali, kada se sve svede, ono što ćete naći na kraju puta opraštanja biće svakako ono u čemu ćete više uživati.
Autor: Jelena Orlandić
