Volja — koja je, gledana čisto po sebi, nesvesna i samo slepi, nezaustavni nagon, to jest onakva kakvu viđamo da se pojavljuje još u neorganskoj i biljnoj prirodi i njenim zakonima, kao i u vegetativnom delu našeg sopstvenog života — zahvaljujući pridodanom, za njenu službu razvijenom svetu kao predstavi stiče saznanje o svom htenju i o onom šta je to što ona hoće, saznanje, naime, da to nije ništa drugo do ovaj svet, život upravo onakav kakav postoji. Zato smo pojavni svet nazvali njenim ogledalom, njenim objektivitetom; i kako je ono što volja hoće svagda život upravo stoga što život nije ništa drugo do pokazivanje tog htenja za predstavljanjem — to je onda nebitno i puki pleonazam kada kažemo »volja za život«, umesto prosto — »volja«.
Kako je volja stvar po sebi, unutrašnji sadržaj, suština sveta, i kako život, vidljivi svet, pojava jeste samo ogledalo volje — to će ovaj svet da tako nerazdvojno prati volju, kao što je telo praćeno svojom senkom: i ako postoji volja, postojaće i život, svet. Dakle, volji za život zajemčen je život, i sve dok smo ispunjeni voljom za život, ne treba da brinemo za svoju egzistenciju, čak ni pred prizorom smrti. Naravno, mi vidimo kako jedinka nastaje i nestaje; ali ona je samo pojava, postoji jedino za saznanje, potčinjeno načelu razloga, principium-u individuationis; razume se, u okvirima tog saznanja, jedinka prima život kao poklon, niče iz ništavila, a zatim smrću gubi taj poklon i vraća se u ništavilo. Međutim, upravo život mi hoćemo da razmatramo filozofski, to jest shodno njegovim idejama, i tada ćemo otkriti da rađanje i smrt ne dotiču ni volju, stvar po sebi u svim pojavama, ni saznajni subjekt — posmatrača svih pojava. Rađanje i smrt pripadaju baš pojavi volje, znači, životu, a životu je svojstveno da se javlja u jedinkama koje nastaju i nestaju kao prolazne, u formi vremena ispoljavajuće pojave onoga što po sebi ne zna za vreme, ali što se na upravo opisani inačin mora pojaviti, da bi objektizovalo svoju istinsku suštinu. Rađanje i smrt podjednako pripadaju životu i nalaze se u ravnoteži kao uzajamni uslovi, ili — drugim recima — kao polovi celokupne pojave života. Najmudrija od svih mitologija, indijska, to izražava tako što upravo bogu, koji simbolizuje uništenje, smrt (kao što Brama, najgrešniji i najniži bog trimurtija, simbolizuje rađanje, nastajanje, a Višnu — održanje), što ona — velim — upravo Sivi, pored ogrlice od lobanja, kao atribut pridaje lingam, taj simbol rađanja koje se ovde, dakle, javlja kao protivteža smrti, čime se naznačava da su rađanje i smrt suštinski korelati koji se uzajamno neutralizuju i ukidaju. — Sasvim ista misao nagnala je Grke i Rimljane da dragocene sarkofage ukrašavaju prizorima svetkovina, igara, svadbi, lova, životinjskih borbi, bahanalija, koje kao da još gledamo, dakle, prizorima najsilovitijeg životnog nagona, koji nam se pokazuje prikazivanjem ne samo takvih zabava, već i razvratnih grupa, čak parenja satirâ i koza. Očigledno je cilj bio da se sa smrti oplakanog pokojnika pažnja najjače skrene na besmrtni život prirode i da se itime, iako bez apstraktnog znanja, nagovesti kako celokupna priroda jeste pojava — a i ispunjenje — volje za život. Forma te pojave jesu vreme, prostor i kauzalitet, a posredstvom njih individuacija koja dovodi do toga da jedinka mora da nastane i nestane, što — međutim — volju za život, a jedinka je tako reći samo pojedinačni primer ili uzorak te volje, tako malo narušava, kao što smrt neke jedinke narušava celinu prirode. Jer, prirodi je stalo ne do jedinke, već samo do vrste, i ona sa svom ozbiljnošću teži njenom održanju, brinući se o njoj tako izdašno — bezbrojnim klicama i velikom snagom oplodnog nagona. S druge strane, za prirodu jedinka ništa ne znači, i ne može da znači, jer beskrajno vreme, beskonačni prostor i u njima bezbroj mogućih jedinki čine njeno carstvo; zato je ona uvek spremna da zanemari jedinku koja je, shodno tome, ne samo na hiljadu načina, posredstvom najbeznačajnijih slučajeva, izložena propasti, već je za propast prvobitno predodređena i ka njoj je sama priroda vodi od trenutka kada jedinka ispuni svoj zadatak održanja vrste. Time priroda sasvim naivno izražava veliku istinu da samo ideje, a ne i jedinke, poseduju istinski realitet, ito jest da su potpuni objektivitet volje. Pošto je čovek sama priroda, i to priroda na najvišem stupnju njene samosvesti, i pošto je priroda, međutim, jedino objektizovana volja za život — čovek može, ako je ovo stanovište shvatio i ostaje pri njemu, da sebe — pomišljajući na svoju smrt i smrt svojih prijatelja — potpuno i opravdano uteši pogledom na besmrtni život prirode koja je on sâm. Dakle, tako treba razumeti Šivu s lingamom, tako treba razumeti i one antičke sarkofage koji svojim slikama najvatrenijeg života dovikuju žalobnom posmatraču: Natura non contristatur.
Da rađanje i smrt valja posmatrati kao nešto što pripada životu i što je za tu pojavu volje bitno — to takođe proističe iz činjenice da nam se i rađanje i smrt pokazuju samo kao viši stepeni izraza onog od čega se sastoji i sav ostali život. Naime, ono što je životu svojstveno nije ništa drugo do stalna promena materije, pri čemu forma ostaje nepromenjena: a upravo je to prolaznost jedinki i neprolaznost vrste. Neprekidno uzimanje hrane i obnavljanje organizma samo se u pogledu nivoa razlikuju od rađanja; i stalna se ekskrecija jedino po nivou razlikuje od smrti. Prvo se najjednostavnije i najočiglednije pokazuje u biljke. Ona je u celosti samo neprekidno ponavljanje istog nagona, njenog najprostijeg vlakna koje se grupiše u list i granu; ona je sistematski agregat istorodnih biljaka što nose jedna drugu, biljaka čija stalna reprodukcija jeste njen jedini nagon. Ka potpunijem zadovoljenju tog nagona biljka dospeva putem stupnjevite metamorfoze, da bi najzad dosegla cvet i plod, onaj kompendijum svog života i stremljenja, u kojem ona kraćim putem postiže ono što joj je jedini cilj, i sada u jedan mah hiljadustruko ostvaruje ono što je dotad ostvarivala u pojedinačnom slučaju: ponavljanje same sebe. Njeno raščenje do ploda odnosi se prema plodu, kao što se pisanje odnosi prema štampanju. Nema sumnje da je isto i u životinje. Proces hranjenja neprekidno je rađanje; proces rađanja viši je stepen hranjenja, a zadovoljstvo pri rađanju — viši stepen lagodnosti životnog osećanja. S druge strane, ekskreoija, stalno izdisanje i izbacivanje materije, isto je što i — na povišenom stupnju — smrt, suprotnost rađanja. Dakle, ako smo uvek skloni da zadržimo formu, ne žaleći za izbačenom materijom — mi se moramo na isti način ponašati i onda kad se smrću, na povišenom stupnju i u celosti, dogodi isto što se svakog dana i časa delimično zbiva pri ekskreciji: kao što smo prema prvome ravnodušni, ne bi trebalo ni da pred drugim ustuknemo. Otuda, s ovog stanovišta, kao što je besmisleno da priželjkujemo trajanje svog individualiteta, koji zamenjuju druge jedinke, isto je tako besmislena i naša želja za postojanošću materije našeg tela, materije koju neprekidno zamenjuje nova: balzamovanje leševa podjednako je glupo kao kada bismo brižljivo čuvali svoje izmetine. Što se tiče individualne svesti, povezane s individualnim telom, nju svakodnevno sasvim prekida spavanje. Dok traje, dubok san se nimalo ne razlikuje od smrti u koju stalno prelazi, na primer: u slučaju smrzavanja; razlika između njih pokazuje se samo u odnosu na budućnost, naime, u odnosu na buđenje. Smrt je ono u kojem se zaboravlja individualitet: sve ostalo se opet budi ili je, štaviše, ostalo budno.
Iz: Svet kao volja i predstava, s nemačkog preveo: Božidar Zec, Grafos, Beograd
