Pre nego što možemo živeti život usmereniji na sadašnjost, moramo otpustiti prošlost. To ne znači zaboraviti šta se dogodilo već otpustiti emocionalni prtljag koji smo nakupili kroz svoja brojna iskustva. Naš um je nekako programiran da misli i deluje na određeni način, a mi sve to donesemo u svoj život sada – kao da dopuštamo prošlosti da samu sebe ponovo rekonstruiše.
Nešto loše što se dogodilo u prošlosti samo po sebi nije problem, ali to dovlačenje stvari iz prošlosti u sadašnjost - jeste. To je loša navika koja ostavlja ružan ukus u našem umu, boji ga nekim tužnim tonovima, loše deluje na naše nove odnose s drugima i baca senku na naš novi život. Ako se toga držimo, teško nam je da napravimo nešto stvarno novo i sveže u životu.
Možemo se zapitati koliko su naše odluke uistinu nove, a koliko su zapravo samo rekonstrukcija prošlosti?
Recimo da nas je neko juče kritikovao pa smo se postavili odbrambeno. I onda ih danas opet sretnemo. Oni su sasvim nova osoba – osoba od danas, ne od juče – ali mi vidimo jučerašnju osobu i nastupamo neugodno i oštro. Iz tog odnošenja prema jučerašnjoj, a ne današnjoj osobi proizlaze problemi zbog pretpostavki koje imamo o njima, pa je način na koji se odnosimo prema njima sasvim pogrešan.
I tu negativnost možemo održavati danima, nedeljama ili duže. Savršeni primer ovoga je zameranje – kad u sadašnjosti održavamo ljutnju prema osobi koje odavno više nema. To ne pomaže ni njima ni nama.
Zameranje je, kako izreka kaže, kao da popijemo otrov pa čekamo da druga osoba umre.
Priredila: Ani Eterović za Novu Svest
