Kada vide pijanog čoveka kako se tetura ulicom, mnogi ljudi požele da mu pomognu, ali svesni da je to nepoznata osoba za koju ne znaju kako bi u tom slučaju reagovala, odustaju i nastavljaju dalje „gledajući svoja posla”. Sasvim je drukčija situacija ako je to neka njima bliska osoba – osoba koju dobro poznaju i za koju su emocionalno vezani. Potreba da pomognemo i olakšamo drugome upravo se pojavljuje u svom najintenzivnijem obliku kada je pomoć potrebna osobi sa kojom smo bliski, koju volimo i prema kojoj osećamo pripadnost, tako da tada većina ljudi nudi pomoć.
Problem nastupa onda kada druga strana, kojoj je pomoć potrebna, ne samo da je odbija, nego tvrdi da problem ne postoji.
Neko blizak može preterano da pije alkohol, uzima droge, kocka se, i istovremeno da tvrdi da sve drži pod kontrolom, da može da prestane sa datim ponašanjem, i da će to sigurno učiniti, ali samo onda kada sam to poželi.
Isto tako, bliska osoba može da pokaže znakove neke ozbiljne bolesti, ali istovremeno da negira da su ti znakovi razlog za zabrinutost i da odbija da ode na pregled kod lekara, tvrdeći da će „sve to proći ubrzo”.
Još je teže kada osoba pokazuje znake neke duševne bolesti, a da ne uviđa svoje stanje. U slučaju patološke ljubomore, ljubomorna osoba po pravilu ne vidi svoju ljubomoru kao problem, već ponašanje osobe na koju je ljubomorna.
U svim ovim situacijama bliska osoba otpisuje ili postojanje problema ili njegovu važnost ili postojanje rešenja. Zbog toga ona ne rešava problem koji je drugima očigledan i odbija svaku pomoć.
Kada drugima nudimo pomoć koju oni odbijaju, tada nas oni ne doživljavaju kao one koji pomažu, već kao one koji proganjaju i dosađuju. Zato je u ovakvoj situaciji bliska osoba, koja pokušava da pomogne, razapeta između odgovornosti za drugoga i posledičnog osećanja krivice što ne uspeva da mu pomogne i, sa druge strane, loših osećanja koja su rezultat konflikata i nemoći.
Šta raditi u takvim situacijama?
Poznato je da ne možemo silom naterati druge da nešto uvide ili da se promene. Međutim, možemo da utičemo na njih. Ako smo mi kao bliske osobe važni tim ljudima, onda im je važno i to šta mislimo i to kako se osećamo. Upravo je ova emocionalna umreženost nekada glavni razlog što je neko „progledao” i počeo da rešava svoj problem. Kada sa drugima komuniciramo iz pozicije poštovanja, uz uvažavanje njihove volje i prava na svoj stav, i kada im takvu poruku šalje veći broj bliskih osoba, tada se povećava šansa da će promeniti stav i početi da rešavaju problem. To je proces u kome treba biti strpljiv.
Zoran Milivojević, psihoterapeut
