Prica pocinje još davne 1952. godine na jednom japanskom otoku. Grupa naucnika je vršila eksperiment na jednoj vrsti smedjih majmuna, koje su navikli da uživaju u slatkom krompiru. Medjutim, svaki obrok uvek im je bio pokvaren umakanjem svakog krompira u gorku smesu slicnu pesku. Vecina majmuna jela je ceo krompir, zajedno s peskom. Nakon odredjenog vremena mlada osamnaestomesecna majmunica otkrila je da u obližnjem potoku krompir može oprati i uživati u jelu bez gorkog dodatka. Svoje otkrice prenela je na majmunsku porodicu, kojoj je pripadala. U sledecih šest godina znanje pranja krompira se širilo sa starih na mlade. Krompir su prali samo oni mladi koje je naucila porodica. Ostali majmuni su i dalje jeli gorku koru. I tada se dogodilo da su u jednom danu na otoku svi majmuni poceli prati krompire. Svi su odjednom postali svesni da mogu izbeci gorko jelo. Ono što je najviše zapanjilo naucnike jeste to, da su i majmuni na susednim otocima poceli raditi isto, iako do tada to umece nije bilo poznato. U jednom danu, svest svih pripadnika jedne vrste proširila se do nove spoznaje. Ovaj fenomen evolucijskog skoka u razvoju kolektivne svesti, Ken Keyes je nazvao „fenomen stotog majmuna“, simbolicno objašnjavajuci da kriticna kolicina znanja medju pripadnicima jedne vrste predstavlja „99 majmuna“, a kada se konacno osvesti i „stoti majmun“ znanje se trenutno proširi medju svim pripadnicima vrste, a bez ikakvog kontakta medju sobom. Od tada je napravljeno mnoštvo slicnih eksperimenata sa vranama, miševima… Isto vredi i za ljude. Osvešteni pojedinci medju ljudima, kada im se pridruži onaj kljucni „stoti“, osvestice širenjem spoznaje kroz kolektivnu podsvest i ostale. Ovaj primer je najozbiljniji dokaz o postojanju kolektivne svesti, o mogucnosti prenošenja znanja, ili iskustva s jednog pripadnika vrste na drugoga bez idirektne komunikacije ili cak kontakta. Svi smo medjusobno povezani i svi delimo svojevrsnu kolektivnu ljudsku svest. Efekt stotog majmuna dokazuje tu staru istinu da je sve što možete napraviti kako bi promenili svet oko sebe – promeniti sebe, i to na bolje, naravno. Tako da nije važno da ljudi doznaju da ciniš dobro – važno je da to ciniš. Kada dovoljan broj ljudi napokon ucini nešto, ili kada se ucini dovoljan broj puta bez obzira je li to molitva, vegeterijanstvo, dobra dela ili bilo šta drugo, tada ce se dogadjati posvuda i svima. Odjednom ce to biti jednostavno i uobicajeno.
