Još jedna knjiga Toma Stendidža koja se bavi istorijom sveta na neuobičajen način. Kao što sam rekla i za njegovu knjigu Istorija sveta u 6 pića, shvatite i ovu knjigu samo kao nastavak te priče, zabavu i način da možda na malo drugačiji način razmišljate i posmatrate stvari koje nas okružuju.
Jedan od načina na koji možemo da posmatramo prošlost je i kako je hrana uticala i utiče na razvoj čovečanstva. Kroz istoriju, hrana je bila i ostala mnogo više nego samo puko preživljavanje. Hrana je osnova razvoja ljudske civilazije. Prelazak sa nomadskog života, tj. počeci poljoprivrede i obrade zemlje, početak su onoga što danas nazivamo civilizacijom (koliko u pozitivnom, toliko i negativnom smislu). Koji su to bili prvi gajeni usevi, odnosno koje su to bile prve civilizacije: ječam i pšenica na Bliskom istoku, proso i pirinač u Aziji, kukuruz i krompir u Americi. Ovi usevi počeli su da se gaje namerno, proizašli iz ljudske potrebe za stalnim izvorom hrane i kao rezultat ljudske intervencije na prirodu. Taj proces uzgajanja i odabira biljaka se može smatrati prvobitnim genetskim inženjeringom. Na koji način su ondašnji ljudu birali seme, kakve alatke su smislili za lakše obrađivanje zemlje, na koje sve načine su saznavali čime zemlju treba obogaćivati da bi imali bolji rod. U tom procesu, kao u nekoj vrsti simbioze, od prvobitne zemljoradnje do danas, čovek je menjao biljke (pa i životinje), a one su zauzvrat promenile celokupno čovečanstvo.
Pošto je hrana osnov svakog razvoja, pojavom robnih viškova pojavila se i potreba za promenom organizacije društva, pojavila se trgovina: proizvodnja poljoprivrednih viškova i izgradnja prostora za skladištenje hrane, izgradnja sistema za navodnjavanje uslovilo je i političku centralizaciju. Hrana je postala sredstvo i za plaćanje poreza. Pojavile su se i prve religije i sveštenstvo i „prinošenje žrtava bogovima". Verski praznici su korišćeni kako bi se pokazao njihov uticaj i moć i kako bi se pridobilo što više sledbenika. Sve to ima logike ako se uzme u obzir da je pre nego što je izmišljen novac, hrana bila bogatstvo, a onaj ko je kontrolisao i posedovao hranu, posedovao je i bogatstvo i moć (zvuči poznato?).
Međutim, kada se priča o tim počecima ljudske civilizacije, postavlja se i pitanje na koje nikad nije pronađen odgovor: zašto je čovek prekinuo sa nomadskim načinom života, šta je bilo to što ga je opredelilo da ostane na jednom mestu i posveti se uzgoju biljaka i domaćih životinja? Antropolozi su utvrdili i da je prvobitni čovek, koji se bavio sakupljanjem bilja i lovom životinja, imao čak i duži život od tih prvih poljoprivrednika. Kao osnov za tu tvrdnju su i činjenice da su ljudi u većim zajednicama češće umirali od zaraznih bolesti, bilo je više nasilnih smrti, ratova itd.
Kada su se prvobitne civilizacije pojavile u različitim delovima sveta, hrana je omogućila i njihovo međusopbno povezivanje.
Trgovina hranom zatim tzv. putevi začina, pokrenuli su dalji razvoj: od razmene ideja, razvoja jezika, pisma, začetaka nauke, arhitekture, geografije, izrade mapa... jednom pokrenuta lavina nikad se nije zaustavila. A do sada najveća transformacija trgovine hranom uzrokovana je željom evropskih zemalja da zaobiđu arapski monopol u trgovini začinima, što je dovelo do otkrića Novog sveta, otvaranja pomorskih trgovačkih puteva između Evrope, Amerike i Azije i uspostavljanje prvih kolonija evropskih naroda. Razvojem velikih imperija, ekonomskim razvojem, hrana je posredno dovela i do industrijske revolucije - razvoja industrijskih mašina i povećanja broja ljudi u gradovima i pojavu onoga što se zove radnička klasa. Radničkla klasa je opet uslovila i povećanje proizvodnje jeftine hrane kao što su npr. krompir i šećer, što je pospešilo jaču poljoprivredu, a šećer dobijen iz šećerne trske uslovio još kolonijalnih osvajanja... itd.
Od kako je čoveka, postoji i ono što se zove osvajanje teritorija, a svako osvajanje teritorija uglavnom kao rezultat ima rat, a samim tim pojavila se i upotreba hrane kao oružja: Napoleonov pad i neuspeh u velikom osvajanju Evrope, uzrokovan je između ostalog i njegovom nesposobnosti da nahrani svoju ogromnu armiju. Taj poraz je opet uslovio razvoj vojne mehanizacije, za koju je tek u 20. veku doprema goriva za mašine postala važnija od dopremanja hrane za vojsku.
Tokom 20. veka primena naučnih i industrijskih metoda u poljoprivredi dovela je do ekspanzije u snabdevanju hranom i odgovarajućim porastom svetske populacije. Porast stanovništva je uzorkovan i porastom proizvodnje hrane. Po statistici, kao dokaz da proizvodnja hrane ima veze sa tim je i da ljudi u industrijskim društvima imaju manje dece nego što ih imaju ljudi u poljoprivrednim društvima. Kako kaže pisac ove knjige, navodno bi vrhunac ljudske civilizacije trebao da bude krajem 21. veka - pod uslovom da preživimo 2012. ;)
Sve u svemu posle čitanja ove dve knjige o istoriji kroz hranu i piće, nakupila sam se mnogih, može se reći, nepotrebnih informacija, ali moram da priznam da mi je to „prikupljanje" bilo veoma zanimljivo i da sam uživala čitajući ih.
Da li ste se nekad zapitali zašto mnogo više uživamo u stvarima koje nam nisu neophodne za puko preživljavanje?
Upravo su takve sitnice i trenuci zadovoljstva baš ono što pravi razliku između života i preživljavanja - jer da nije tako, da čovek od svojih prvih dana nije to shvatio, verovatno bi slika sveta izgledala mnogo drugačije, možda se u tom slučaju čovek nikad ne bi odrekao nomadskog života?
