Iako je ishrana bez mesa bila prisutna još u Starom veku, kada je Pitagora smatrao da ona doprinosi napretku duha i tela, rasprostranjenost proizvoda na bazi soje, otvaranje prodavnica zdrave hrane i dostupnost vegetarijanske ishrane u ugostiteljskim objektima učinili su izbor lakšim. Broj vegetarijanaca u modernom svetu neprestalno raste. Pritom nije svaki oblik vegetarijanstva isti, već postoji više kategorija vegetarijanaca. Najmanje restriktivna vegetarijanska ishrana je poluvegetarijanstvo koje uključuje unos živinskog mesa, ribe, jaja i mlečnih proizvoda. Iza toga slede laktovegetarijanci koji unose samo mleko i mlečne proizvode od namirnica životinjskog porekla, ovovegetarijanci koji koriste samo jaja i pešovegetarijanci koji koriste mleko, jaja i ribu. Najrestriktivnije grupe vegetarijanaca, poznati kao vegani i frutani, unose isključivo namirnice biljnog porekla. Razlozi zbog kojih se ljudi odlučuju za ovaj način ishrane su različiti: na prvom mestu vegetarijanska ishrana je opravdana sa ekološkog stanovišta. Na primer, količina žitarica i soje koja se iskoristi za prehranu stoke i živine u SAD-u bi mogla u istom periodu da prehrani milijardu i po ljudi. Takođe, za proizvodnju stočnog mesa se potroši 100 puta više vode nego za proizvodnju iste količine žitarica. Drugi razlog je ekonomske prirode jer su biljne namirnice jeftinije. Zatim, vegetarijanstvo je u skladu sa nekim religijskim zakonima, a jedan od važnijih motiva jeste i ljubav prema životinjama.
Ipak, posmatrano sa medicinskog aspekta najvažniji razlog za uvođenje vegetarijanske ishrane bi trebalo da bude zdravlje. Posmatrano na taj način, vegetarijanstvo ima nekoliko svojih prednosti, naravno, isključivo za odrasle ljude. Zahvaljujući tome što biljne namirnice ne sadrže holesterol i zasićene masne kiseline a bogate su biljnim vlaknima, vitaminima i raznim fitohemikalijama, vegetarijanci ređe oboljevaju od hipertenzije i drugih kardiovaskularnih bolesti, maligniteta, dijabetesa tipa 2 i pojedinih oboljenja creva.
Nedostaci vegetarijanske ishrane su vezani samo za najrestriktivnije kategorije vegetarijanstva – veganstvo i frutanstvo. Na prvom mestu je problematičan unos proteina pa vegani moraju unositi mahunarke i jezgrasto voće. Od minerala može se javiti i nedostatak kalcijuma, gvožđa i cinka pa je potrebno da ishrana bude raznovrsna i da sadrži između ostalog i zeleno povrće, kikiriki, tofu, leblebije, pasulj, jezgrasto voće, semenke od suncokreta isl. Od vitamina najčešći je nedostatak vitamina B12 koji se obično nadoknađuje tabletama jer se nalazi isključivo u namirnicama životinjskog porekla.
Iz navedenog se može zaključiti, između ostalog, da svakodnevno sprovođenje pravilne ishrane nekih kategorija vegetarijanaca nije jednostavno. Zato treba naglasiti da vegetarijanska ishrana ne mora obavezno imati pozitivan uticaj na zdravlje, a naročito ne u slučaju osoba koje nemaju dobro izbalansiranu i raznovrsnu dijetu. Tako na primer, vegetarijanac koji pojede kajganu od dva jaja za doručak, picu za ručak i margarin sa belim hlebom za večeru se ne hrani zdravo, a takođe ne unosi manje masti od osobe sa uobičajenim načinom ishrane.
