organska hrana

Pesticidi u biljnim namirnicama, hormoni u mleku i antibiotici u mesu izazivaju pažnju javnosti. Ubrizgavanje hormona izaziva brži rast i tovljenje životinja, kao i intenzivnije lučenje mleka, zbog čega kompanije imaju veći profit. Moderna proizvodnja uključuje veliki broj hemijskih materija i bez obzira na to što su ove hemijske materije potencijalno toksične samo u ogromnim količinama, ili u dugom vremenskom periodu većina ljudi i dalje nema poverenja u njihovu upotrebu. Jedan od razloga je verovatno i taj što je procena bezbednosti vršena kroz studije koje su finansirali sami proizvođači.
S druge strane, buja organska proizvodnja. Prethodnih godina proizvodnja organske hrane je bila ograničena samo na male proizvođače, a danas se odvija na velikim organskim farmama, pa su organski proizvodi dostupni velikom broju potrošača. Šta znači organska proizvodnja? Na primer, za namirnice koje su biljnog porekla to znači da su proizvedene bez upotrebe pesticida, veštačkih đubriva, jonizujućeg zračenja ili aditiva. Umesto da se koriste veštačka đubriva koristi se prirodno, stajsko đubrivo; umesto insekticida koriste se insekti i ptice koji sprečavaju razvoj štetočina, kulture koje se gaje na zemljištu se rotiraju od godine do godine. Za namirnice životinjskog porekla to znači da potiču od životinja koje su uzgojene na pašnjacima, bez upotrebe antibiotika i hormona. Genetski modifikovana hrana takođe ne može biti označena kao organska. Organska proizvodnja buja zahvaljujući ubeđenju da je organska hrana bezbednija, hranljivija i ukusnija.
Istina je da postoji više aspekata sa kojih možemo porediti organsku i konvencionalnu proizvodnju.
Prvo, kada je u pitanju ukus pokazano je da neke organske biljne namirnice sadrže manje vode zbog čega ukus može biti intenzivniji do neke mere, mada za većinu namirnica nije dokazano da se ukus značajno razlikuje zavisno od načina proizvodnje.

Drugo, kada govorimo o hranljivosti ili sadržaju vitamina i minerala pokazano je da su samo pojedine namirnice sadržale malo više nekih hranljivih materija  kada su proizvedene organski, dok je većina namirnica imala isti sadržaj bez obzira na način proizvodnje. Opet, savremeni tehnološki procesi prerade omogućavaju obogaćivanje namirnica vitaminima i mineralima pa konvencionalno proizveden sok od narandže može imati više vitamina C jer je vitamin C dodat u procesu proizvodnje.
Na kraju, najspornije pitanje je vezano za sadržaj štetnih materija. Naravno, u konvencionalno proizvedenim namirnicama se nalazi veća količina pesticida, hormona, teških metala i drugih supstanci kojih nema u organskoj proizvodnji. Na primer, studije pokazuju da se ubrizgavanje hormona i antibiotika životinjama odražava na nivo istih u mesu. Da li to uzrokuje poremećaje zdravlja kod ljudi ili bakterijsku rezistenciju je pitanje na koje danas nemamo precizan odgovor. Većina studija tvrdi da je granica koja se postavlja za pesticide i druge hemijske materije daleko niža od one koja se smatra bezbednom za ljude, kao i za decu. Zbog štetnih materija preporučuje se uklanjanje kore, upotreba četke za pranje, skidanje površinskih listova kod kupusastog povrća. Sapun ne treba koristiti za voćke koje se ne ljušte jer ostaje na površini i nakon ispiranja. Tanka, voštana prevlaka na jabukama ili krastavcu se uklanja četkom  i vodom.
Nedostaci organski proizvedene hrane su loša distributivna mreža, slabiji prinosi, nepostojan kvalitet i najviše od svega visoka cena. Zato je malo verovatno da će organska proizvodnja koja koristi srazmerno mnogo prirodnih resursa moći da prehrani milijarde ljudi.