Tajna je u dodacima
Postoji veoma logičan razlog. Proizvođači hrane su daleko dogurali u veštini da obmanu naš prirodni osećaj. So, šećer, prženje i veštački ukusi obavljaju najveći deo tog posla, upozorava dr Hulda Reger Klark (autorka knjige "Terapija za sve bolesti")...
Kad biste slušali mudrost svoga tela...
1. Klonili biste se namirnica prženih u dubokom ulju (npr. pomfrit); bezbroj puta prerađena mast koja kaplje sa njih naprosto bi vam ubila apetit.
2. Rekli biste "ne, hvala" hrani iz konzerve i niklovanom priboru za jelo (industrijski majonez, npr. rastvara nikl sa pribora za jelo!!!)
3. Morali biste da se silom naterate da pojedete hleb iz samousluge (jer bi vam mirisao na kvasac i kiselinu).
4. Okanili biste se keksa i kolačića, posebno sa šećernom glazurom (bez koje su potpuno bezukusni).
...nego biste:
1a. ... ih zamenili kuvanim ili pečenim namirnicama (npr. pečenim krompirom).
2a. ... kupovali samo svežu hranu – onu koja vam je trenutno dostupna.
3a. ... zamenili pomenuti hleb iz samoposluge beskvasnim hlebom koji biste sami napravili, ili onim koji prave manje (neindustrijske) pekare.
4a. ... koristili sušeno voće, malteks ili (kvalitetan) med.
Neke vrlo važne napomene o plesnjivoj hrani:
Naravno, svi znamo da je plesan "loša, loša, loša". Ali, naše telo je naviklo da so, šećer i slične ukuse tumači kao "dobro, dobro, dobro".
Kad npr. pomešamo plesan i so, šta će naše telo pročitati? So kao "dobra" namirnica će u čulu ukusa uvek pobediti.
Dodaje se sve više jakog, uglavnom industrijskog (veštačkog) ukusa. Poznata vam je verovatno priča o (mono)natrijum glutaminatu. Proizvođači se ne zaustavljaju dok ne ostvare profit. Posledica je da možda jedete trulu, plesnjivu hranu, a da to ne znate.
