Pošto su proteini uslovno rešivi, kao što namirnice mogu da se kombinuju (a nisam sa par primera u tabelici iscrpla sva bogatstva koje nudi voćni i povrćni svet) – ostaju dva velika problema...
Vitamina E najviše ga ima u semenkama bundeve i suncokreta. Recimo, Maja Volk jeste na sirovoj hrani – ali nije na nemasnoj sirovoj hrani. Ona jede semenke, ulja, avokado, kokos, kakao maslac – i ostale biljne masne stvari pa je njena ishrana mnogo lakša za sprovođenje. Znate da LCHF može da bude i vegetarijanski ali i sirovo veganski?
Problem vitamina E je rešiv ako Douglas Graham ne bi dobio nervni slom zbog: 1 kašike hladno ceđenog suncokretovog ulja prebogatog vitaminom E + 1 kašičice lanenog ulja zbog esencijalne Omega-3 masne kiseline koju sadrži.
Oko vitamina B12 se ni sami veganski autori ne slažu. Previše njih tvrdi da ga u biljnim namirnicama ima ili ni malo ili toliko malo da to nije dovoljno – jer je u neaktivnoj formi. Drugi vole da se pozivaju na tibetanske monahe i indijske vegane kojima ništa nije falilo vekovima na biljnoj ishrani. Ja se pitam da li je u primitivnijim indijskim zajednicama hrana bila propisno sterilisana i očiščena od svih onih crvića u jabukama, bubica i larvi u lisnatom povrću? Pošto je mali životinjski svet pun B12 vitamina, možda mogu da dođem na ideju kako su uspevali da se tako hrane na duge staze.
Utešno je i to što se vitamin B12 reasorbuje u telu. Zbog ove reciklaže obično može da prođe 3-5 godina bez ikakvog deficita. Folna kiselina može da „zamaskira“ deficit vitamina B12 a vegani unose dovoljno zeleniša i samim tim puno folne kiseline.
Maja Volk je na svom predavanju rekla da jako retko u svojoj sušari (koja radi na 43 stepena koja jedino sme da se koristi na sirovoj ishrani) osuši račiće i to pojede. Znači da nije baš 100% vegan ali je 100% sirovojedac. Eto i tu da napravimo razliku i da pomenem bolje rešenje od indijskih jabuka sa crvićima.
