Šta je čajno drvo? Slično pitanje postavila je posada istraživačkog broda britanske kraljevske mornarice 1770. godine, kada se prvi put susrela sa ovom biljkom. Te godine kapetan James Cook i njegova posada iskrcali su se u Australiju, u blizini današnjeg grada Sidneja. Izmedju ostalog na tom kontinentu pronašli su veliki broj debelih stabala s lepljivim, aromatičnim lišćem.O kakvom se drvetu radi saznali su od lokalnih stanovnika Australije (Aboridžina), koji su im detaljno opisali lekovite moći tih stabala. Suština priče je da australski domoroci vekovima cene njegove listove i koriste ih za lečenje rana i posekotina. Aboridžini su još tada kao i sada smatrali da kada lišće sa tog drveta u velikim količinama napada u vode okolnih laguna, na tom mestu nastaje čarobna lekovita voda. A to se dešava zahvaljujući ulju koje se u njima nalazi. Dok debla i deblje grane ne sadrže ulje u sebi. Lekoviti efekat obloga od ovih listova bio je toliko snažan da im je pomogao u borbi protiv mnogih kožnih infekcija, uključujući i vidanje ubojitih rana. U te svrhe koristili su potpuno sveže naseckane listove, nanoseći ih direktno na rane. Kada je sve to saznao kapetan Cook je ovom lekovitom drvetu dao ime čajno drvo.
Šira upotreba čajnog drveta u narodnoj medicini medju Evropljanima počela je u 19. veku kada su naselili Australiju. Čajno drvo je i za njih postalo popularno lekovito sredstvo za lečenje posekotina, rana, opekotina, ugriza, i mnogih drugih kožnih bolesti.
Nakon toga, u početku manje a kasnije sve više, naučne institucije počinju istraživati i dokumentovati lekovita svojstva čajnog drveta (čajevca, lat. Melaleuca alternifolia).
Kao odgovor na to 1970-ih i 1980-ih nastaju komercijalni zasadi čajnog drveta namenjeni za masovnu proizvodnju ulja čajevca.
Lekovita svojstva čajnog drveta
Doktor i hemičar A. R. Penfold iz Sidneja tokom naučnih ispitivanja lišća čajnog drveta otkrio je da su njihova eterična ulja čak trinaest puta jači antiseptik od fenola, koji je u ranim 1900-tim bio neka vrsta standardne mere za antiseptičku snagu. Tako je ulje čajnog drveta i zvanično postalo prirodni antiseptik neobične snage. Ono sto ga čini jos primamljivijim za upotrebu je činjenica da nije toksično i ne nadražuje kožu.
Za vreme Drugog svetskog rata ulje čajnog drveta se kod mnogih vojnika nalazilo u sklopu lične prve pomoći. Koristili su ga za dezinfekciju svih vrsta rana i njime lečili kožne infekcije raznog porekla. Posle rata usledila su brojna naučna istraživanja kojima je potvrdjena praktično već proverena efikasnost u toj sferi delovanja.
Kako ulje čajevca nije otrovno slobodno se može nanositi na kožu bez potrebe za razredjivanjem. Efikasno deluje protiv bakterija, virusa i gljivica. Ono se preporučuje za tretiranje upornih kožnih infekcija, naročito kada su u pitanju gljivična kožna oboljenja koja se uporno vraćaju, kao sto je slučaj sa "atletskim stopalom". Ova bolest se uglavnom uspesno leči za mesec dana uz pomoć 50% rastvora ulja čajnog drveta. Nanosi se na obolela mesta 2-3 puta dnevno, nekoliko nedelja. Kada se simptomi bolesti povuku, nastavlja se sa tretmanom još nedelju dana.
Ulje čajnog drveta je takodje odlično sredstvo za oralnu negu i higijenu, prihvaćeno u stomatoloskoj praksi, i ne samo to... A na koje ga sve načine možemo koristiti pisali smo na strani Ulje čajevca.
